Заборављам звучност свих оних речи
и надовезујем капи кишне за облаке,
а у мени још пркосно гледи занос тешки
и покушавам да се орјентишем
по промашености још једног певања
и зевања што га ова сувопарна тегоба
обезличи у мени и тако растуђи изнова
и све оне лепоте лиши, а узором више
не сматрам овај издисај самоубиствене
туге - последњи који ти дарујем,
док под укоченим прстима још корење
чичка тужно мре неспособно да изрази
намере и немире, и бар да допусти
мелодији ноћи да ово вече осмисли
и да се несвесних дубина докопа
и да раздани дно убијеног бића
и да бар даљином модром назначи
оно што је прошло и пре почетка,
а дубина несвесна нека извире као
гејзир времена и неизрецивим нека
учини препознатљиве манире, док
песник о свом болу пева и силазим
у тишине затвореног света,
трагично се сећајући дубине оног
ћутања и разуђеним обала ходим
и глухоте од ужаса нека занеме у мени
и мук замукне, отвориш ли више икад
туге рану и патњу по најлепшем
осунчаном дану...
Нема коментара:
Постави коментар