Из глине Твоја реч се поткраде
и мисао нехотично одреди одстојање
кад признање није исто што и постојање
и побуни овој недостаје нестајање изнова,
то укопана пролазност краћа је
од кратковидог привиђења
и одједном марширају ушним каналима
глуве ноћи и испијени дани,
као по оштрицама бајонета где
скамени киша ништавне нам поносе
и занемоћале вере, кад и даље смо
по ситности овој вредни
малобројног посмртног покрета,
ту где опустела људска рушевина
детињасто се леди поражена до укочености,
а у ствари празнина којом сагорева
искра пламена подсмех је замаху
равнодушног плача у нама
и Ахилова слаба тачка, што се отеже
без страха кроз мучни тријумф
сопствене прикривене
помрачене нам равнотеже...
Нема коментара:
Постави коментар