УГАШЕНОСТ...

И више није чудна

сва та угашеност

унутар самога себе

јер неко је сасвим неприметно

одрвнуо осигураче на мојим

ионако кривим вијугама душе

па стога сада тамо влада мрак

и опет нећу далеко одмаћи

ако кажем да је сво то

пространство престегнуто

испунила незаинтересованост

и безвољност, а

преуморни мишићи

који сами од себе

поскакују и плешу

баш онда када мртво и непомично

лежим укочено трома

и сав онај бол скупљен

у једној јединој тачки

која паралише

и не дозвољава савитљивост

сасвим уобичајену

и природну некада

и коме ја бележим све жалбе

добро ћутаног бола и грча

кад овом бездну више

не видим ни траг сунца,

а камо ли било срца...