Просторе срца
након оне паљбе неспоразума
изложимо дејству
нестварнога љубавнога светла
и наклонимо се том
светлосном Извору
што светли све јаче
као боје мастило плавог неба
под којим Сунце залази,
опет ти и ја као две бачене сенке
у раскошној игри променљивог узбуђења,
и самељи нам постојање
у ситан прах
и постанимо затим
две лепљиве траке
преобликоване у мрље
које обезвређују постојаност
на одстојању
што је светлост активира
кроз просторе срца
и будимо рељефасти облици дивљине
који се преливају у доживљаје
који се опет сливају у ковитлац летења
што ме тобом прожима
и пусти да осликавам
сјајне апстракције ове авијације
замахом пера и киста
ганута овом неправдом
ипак стварам речи
које се крећу
по сопственим законима
оивичена црним линијама и даље...
Нема коментара:
Постави коментар