Nebo je večeras prepuno zvezda... i sudeći po tome sutra će konačno biti lep i sunčan dan... No, veoma brzo uverim se da baš ne mora u lancu kruženja prirodne materije neizostavno i biti tako... Nakače se neki oblaci teški... a mi tek pogledujemo hoće li bar snop sunčevog svetla biti propušten tamo gde i zatreba... Još sinoć vratih se iz atmosfere sa kišom zvezda u kosi... sa vetrom što svu lepotu višnjeg sveta nosi... A već danas novi povratak prirodi i samoj sebi... I zamišljam i razmišljam kako ću se samo jednom survati sa kamene litice i kako ću se samo tada iz ko zna kojih veličanstvenih ideala obrušiti i srušiti kao orao zmijar strmoglavo u svom poslednjem letu... I upravo tada postaću zrak, tačnije jedna linija mala - mikročestica u kretanju svetla... I tada zaspaću nekim čudesnim snom unutar ognjišta Života... Onda će krenuti borba mojih raspadnutih i neraspadnutih atoma... Ja ću tada biti odbijeni zrak ostavljen da leži u kosmičkom blatu... Ja ću biti jedan te isti znak, ne važno da li sve u meni raste ili opada opet... A u mojoj duši biće neopisiva tišina nultog stepena jačine vetra po Boforovoj skali... Misli moje prostiraće se kao talasi... Teći će talasasto... linijski... sferno... prostorno... smerno... Onda ću pričekati da proradi privlačna sila Meseca i od nje ću tražiti da deformiše vodeni omotač Zemlje i neka opet dođu oseke i plime... kao i pesničke rime...
Нема коментара:
Постави коментар