Земља и Сунце свело
травка и зрака
и трешње грозд
сабласно процвета
кап стерпње
и стење
над реком гасне
ко незнана сенка
и испијено чело...
Урушена песма
тек умине бол
и расточи тај
меки звук и
плава светлост
замрзла од искона
у тишини поднева
љуби пламен беспућа
и ожиљке срца...
У смрзло свануће
кроз пијани бат воље
и неизреченог зрна смутње
и глад живота у
свиленом поздраву
о зидове трулежи
верног жутог лишћа...
У мрењу мира
озледи мук кроз
недохват којим
рођени дар у корену
исклијале речи и
истина у незнању
празнином израста...
У недостижне дубине
и кише капима
прошарају брегове
росног краја и
кеменим сном
под ногама јесењег
препознатљивог рама...
Жути лед удара пенушави тренутак и
тужним зорама шаренило јутра нове
земље у погледу рашири, а очи гласно
о камен радости круже замрле и зене
погнуте ноћи кроз последњи понос
бескраја, као из прикрајка неизмерне
нежне вриске и мисли огрубеле, мирно
после жуте олује у ноћи погрбљених
успомена над долином невеселих
откуцаја и све је жутом тугом тмурно и
уморно, сумроно, а помрчина промиче
покрај цвета и цвета уместо липа и
крв поглед жути леди у непознате
судбине, без почасти и даха, док
смешна жута пустош изнемогло над
осмехом хара без речи у преливању
своје жуто ледене празнине и стане...
Звезда не беше ноћас на небесима,
но Ја сам удисала свеж ваздух и
сјај пуне месечине обасјаваше Ме
и дим цигарете струјао је кроз моје
вене и птица једна забрујала јесте
мелодију ноћну стару и неки тек
разређен благо магловит омотач
обмотавао је ноћ мирну, док у мени
свет тишине и Ја видим срне у
даљини брда са очима кристалног
сјаја, како силазе на језеро да пију
капи насушне воде новорођеног јутра...
7-8. новембар 2014.
Уморном песнику тишина јесте
најдраже уточиште, доведено у
склад дотичног бесмисла, врло
кратко, јер особина такве песме
јесте писати по властитој вољи
и прећутати о свим чудесима на
небесима и једна од посве добрих
прича јесте оно чување свих тих
различитих одлика и облика, тих
најгорих кукавичлука, лишено
предности у времену, па тако и
свога права што као река отече,
ту где у име Тријумфа жртвоваше
беле бикове са позлаћеним роговима,
но басме нису биле тако снажне
да отерају све демоне и уроке, а и
натпис са славолука полагано бледи
и тако и песник читајући песме Хомера,
Овидија и Сенеке научи да чита и пише
и камо среће да нисмо осудили неке
одличне и изузетне људе, што неправде
старе да забораве траже, јер једино
песници могу да певају о горчинама
свих истина, кад ништа ново нема
под овим Сунцем нашег неба....
Умор у мени обмањује моју
некадашњу трошну снагу и
реч што се осипа кроз све
отиске згужване хартије и
као да просута утроба мојих
мисли нестајањем у свако
ново нестајање нечујношћу
свога умора исклија - то реч
умире глувим умором у мени
и прилив снаге ме прескочи
у инат умор да опет врати и
напуштањем речи узврати
и опет спазим умор у мени
весело свиће и још веселије,
јер никад не залази, а реч
делим на остатке, на мрве,
као кад ме највештије смрве
и мисао се гаси, гасне и
умор у мени осване и без
остатка сване као расута
снага поласканог бола...
Играли смо на берзи живота
бацајући сенку сумње на мрве
круха у безграничном изазову...
Бацали смо коцку или семе
раздора и безбожништва и као
да смо бацали светло у старо
гвожђе или на ђубриште... И зар
не бацисмо копље и камен...
И бацасмо кривице на неког
другог и бацасмо једни друге у
засенак и бацисмо под пете
и добацисмо прашину у очи и
уље на ватру и људе у бригу...
И бацили смо будалу у блато...
А нисмо се бацили никад око
врата... И нисмо бацили око на
њих никада... И нисмо се бацили
у загрљај тог бледог блаженства
без трунке лажног одсјаја...
Паробродом испловљавам
кроз успомене све данашње
и срце иште снаге, али се
некако брзо загрцне, а сви
ти људи на палуби ћуте као
преклани пси, а Ја речима
одбацујем људе далеко од
себе... Празнина ћути свом
том незаборавном тишином
суза која гули кожу са срца
и севале су бисерне муње
под црним облацима свода,
а струне круне те велике
тишине и брује кроз ћутљиве
бешумне даљине и човек
великог срца зна да су
туга и радост нераздвојне, а
дан потонуо у плави пламен
док шапат вечери увлачи се
под нокте зимске пуноће...
Кроз дубине светлости
вечно балженог мира с
оне стране метафизике
новембарско Сунце срца
из празне суштине своје
прогрева осећања нашег
духа васионе и овог јутра
а стваралачка Мала Искра
обострано снажна и јака
што зрацима топлоте те
у душу долије кап кротке
росе и мрву радости или
благодарности за биће
људско што доточи у све
те мисаоне тишине кроз
сагласје мелодично наду
оних тренутака умивањем
првом водом у живости
покретљивости неке нове
снаге у капи данашње
осунчане празне јаве...
Видљивост умањена, али није смањена
то грање боде наше очи, корење и жиле
саплићу ноге, а ноћ је ко никада у свом
сазвежђу треперавих искрица у колу, на
дивним вишњим облачићима прашине
космичке, ту где насеобине чудне кроз
затрпане тишине ходају за неким мало
лукавијим одблесцима светла, где ни
истине нису више тако снажне, но све
те одаје космичке душе су безизмерно
уплетене у завршетке пре бесконачно
живих непочетака и тако по жицама
својих неумитних музичких лествица
ноте ће одскакутати тамо у бесконачно
непрозрачно и посве мало и неће бити
распевавања промуклих гласова, јер и
магија ноћи, изумире у свој својој слабој
моћи и жеље више нема за битке оштрих
речи, али има мисао да од свега тамо
истину и победу, па и песму на свом
починку и каљавом плочнику створи...
Кад у само једној речи се
разбукти онај пламен чежње
без сенке над вечном тишином
и мисао пуна одблеска плавог
тихо кроз сате размишљања
полагано прах златне јасности
у инат ћутању вечних киша
и смирај дана опажен над нама
кроз поља жутог погаженог лишћа
у трулим алугама наших успомена
и једног стварног заборава
што таласа све ове речи у нама
кроз поноћне мртве тишине
замагљених векова и светова
што миришу на разноликост
тако провидних превирања
у бесконачним сонетима од речи
пешчаних олуја и невремена
за Албатроса распећем жртвованог
на каменој палуби свих
будућих недоношчади живота...
Ако су у Теби сва велика слова
и вечно блаженство без почетка
зашто су убоди Твога смелог и
крвавог копља тако старшно
преклали сваки људски бол у
тишини оборених залиха времена
у гомили проливеног клонућа
над равнодушним хоризонтом
затвореног свода без мрве душе
у наручју све те несвесне таме
у празнини непомичног хода
и знамења мрачна у помрчини
дана и погнуте речи у догорелим
Твојим људима или су то биле
традиционалне звери без капи
доличног стиха без врлина и
капи страха и крвавог зноја, а
кад затрубе огњене трубе са
торња, хоће ли Грал пун Истине
напојити вечно жедне реке Твојих
мученика и јунака у још увек
неизречене лепоте плавих
ореола кад зеница вере зреле
осети опет сву тежину и умор
милости овоземаљске у име
неке зацртане вишње Правде
и радост још једног живог бића
од завршетка приче или песме
кроз ћутање тишина све док
новим загонеткама свој мали
или велики свет не затрпа...
Новембарска јутарња само моја ТИШИНА
небозрачним златним осунчаним ШИНАМА
небеске ширине пробуди у свима НАМА
и реку речи у сваки нови стих вешто МАМИ
ширећи ведрине концентричне и МИСЛЕНЕ
полагано преко прочишћеног свода ЕНЕРГИЈЕ
нестрпљењем шуме неке зимзелене гране ЈЕЛОВЕ
где обале речне у чистом часу мрежама ЛОВЕ
своје давно заспале воде немирне и ВЕЛИКЕ
у дубинама непрозирног тамног вира ко слатки ЛИКЕР
испијају сламчицама од жила малих лењих КЕРОВА
и даљине модрога напуштеног изрованог РОВА
без гласа мирноће испретуране зоре ВАСКРШЊЕ
магле око нас, Месец и све оне прошлости ЊЕГОВЕ
просуте ко хладне капи сваке киселе кише ВЕЛИКЕ
без жутог жала које неће окрзнути дрвеће КЕДРА
у бесконачном ходу сваке даље даљине ДРАЖЕСНЕ
и плавети прве у срцу оформљене пахуље СНЕЖНЕ
што без престанка силно снагом срца веје НЕГДЕ
ко залеђени цвет опет да се у дубинама рова ДЕСИ
и да свет обасја тим светлосним снопом у мало СИЈАЊЕ
и да кроз сва своја давања не посустане ко вихор ЊЕМУ
што сијањем тешко сине као идеја рођена за МУДРОСТ
без хучног преметања преко сваког камена свога ОСТАТКА
и да тако неуморно заокупира своје дубоке воде ТКАЊЕМ
и да кљуца светле искре своје опет кроз мењање ЊЕМУ
у прозрачној тишини одлепрша та дивна мелодија МУЗИКЕ...
Варали смо у себи све множине Сунца
и начелима неке сличности просијали
ћутањем кроз скоро све облике синулих
покретљивих атома, у време плаво, куда
све нисмо тада потекли и утекли, као
река без зла и мрења, кроз трајање до
њеног пренутог врења, у границама сувог
корења, испод златног свода, у шуми
сивих пепељара и претученог Гаврана
новим открићем зла из далека, без даха
немих речи у једнакости тутња, плашили
срце тишинама ко пепелом посуте, у
шаренилу јесењих сутона, пред ликом
стиха тишине, ко да весељак свој горди
бодеж умива крвљу мртвих судбина, у
славу сутрашњега одблеска, у шуми
свелог лишћа, за царске арене у које су
закорачили преко сваке мере гладни, у
мору људског бола окупани, кроз сву ту
неопевану беду стравичности и статичности,
без икаквих назнака правичности и
где су тек зраци звезда у празној тишини
Галаксија и кроз димензије злокобних
времена, бескрајне као модра сенка и река...
Скупљасмо јуче ситне мрве јутра по
делимично неплодним пашњацима
у међувремену свих наших Галаксија
у појасу слабих поноћних ветрова
те гнусне екваторске неме тишине
ко две собом испуњене пливајуће алге
врх леденог брега и врх ледених поља
у зимзеленој шуми космичких облака
без икакве интересне сфере, увек
постајемо жртве орканских ветрова
те плавкасто сјајне звезде Земље
са сеизмичким линијама вијугавих
каменитих тврдих дланова и кад
хтедосмо говорити банту језицима
Ми кристали леда из плавог глечера
и две кишне капи на коралском спруду
отицасмо све даље ко капљице воде
по пустим и врлетним пределима
користећи речи у мирољубиве сврхе,
а на крају испарисмо као роса у Галаксије...
Реч изворима 5 елемената почиње
Вода, Ваздух, Земља, Ватра, Етар
као складно завиривање у космички
свет идеја и сагледавање суштине
смисла кроз кап несавршенства, како
би се Реч узвисила до неког вишег
Добра савршенства, а душа мудра и
храбра кроз песнички занос дана
изграђује визије критичког мишљења,
јер кап воде јесте најбољи пример оне
сложености и једноставности Мајке
Природе, те одважне питомости и
богобојажљивости хексагоналних
шупљикастих структура очитаних
у кристалу леда, у замрзнутој пахуљи
снега...
Правичност
Разборитост
Храброст
Умереност
Честитост
Слободољубивост...
Музика једноставних облика
и осећајност за праву меру речи...
Све је топло, хладно, суво, влажно...
Вода јесте хладна и влажна...
Ваздух јесте топао и влажан...
Земља јесте хладна и сува...
Ватра јесте топла и сува...
Етар јесу небеска тела...
Додајем и 3 Принципа:
СО да све буде стално и несагориво као душа...
СУМПОР у славу запаљивости као тело и
ЖИВА нека буде течно и испарљиво као дух...
У безмолвију тишина октобарских капи
поскурице исечене на длану ту сабирам
Слово, Логос, Реч и Ум свагда исто зраче
благодарни на Агиазми Вечног Живота у
алавастару вишњих благодати Космоса
где лабуд и славуј певањем својим сваким
најфиније светлости кроз стих песме носе
у изобилном давању без зависти нељудске
од крупица мале среће можда су опет веће
те златне речи изговорене и усмерене ка води
то изобиље красоте речи и дивоте од рима
и добре воље и Истине Светим Духом освештане
молитва на језеру и језику благовољенија
кроз мир милостиви свету кроз вечност дарована
кроз честитост и поштење много пута откривана...
Живот је универзална доброта Доброга...
Живот је универзална благост Благога...
Живот је универзална истина Истинитога...
Живот је универзална радост Вечно Радоснога...
Живот је космичка молитва милосрђа Творцу...
Живот је космичка мистерија и Тајна Божија...
Живот је космичко нежно изобиље Откровења...
Живот је Љубав, Нада, Вера и Правда...
Живот је желети вишњи мир Божији...
Живот је волети вишњи мир небеских тишина...
Живот је лепа реч што много утеши и
радостан кристал савршенства што
ведрину собом у свакој капи носи...
Живот је освештана вода која за Живот
Вечни умива и пере до победе исцељења...
Живот је Мајка Одигитрија што нам
капима својих савршених светих суза
показује Пут Истине и Правде,
Пут Љубави и Пут Сунца
Пут несебично чистог Срца...
Живот је и песничко чувство кроз
савршене кристале водоозарења до
водооздрављења и сваког нашег
даљег избављења и спасења...
Небо плаво промукло ромиња
над долинама вечних тишина
и бледе необичне снене сенке
у срце су даљина посуле капи
у сазвучју љубичастог гласа, а
под тужним врбама лишће мирно
у тишини вечери опало мре у
непомичности тромог ћутања
и време испуњено минутом
тајанственог утихнућа, као
усред сетне воде реке, која
хладноћом јежи модрину те
немирне површине, кроз почетак
јасности сањања и свих умирућих
свитања без довољно сјаја у
хитрости плавог вапаја, над којим
киша исплаче своје згужване капи
кристалне од висина кроз мрак
згасле и умором мрачне од
трулежи сна у откровењу дана
космичке ужасне непознаности
на почетку који беше пустош
без обличја и ведрог плавог облика
ту где још нечујност битношћу
протутњи кроз чудне три свете
осветљене стране, којим дух од
вечности броди, док тако трудно
стихове своје кроз певање неке
песме за вечност не ослободи...
Кртице подривају коров и
ништавни детаљи искрено
лажу, а речи као изречене
цртице, прозрачно лају и
активацијом мисли кроз
бескрај, најбоље трусне
дефиниције као да дају и
пејзаж јутарње магле у
сивилу новог дана у још
једном истрајавању, у
дотицању и протицању
скромном нестицању и
вода што хуком преко оне
стене хучи, над којом и
тмина погнуто ћути и до
своје непровидности још
увек строго држи, а јато
птица вртоглаво миче и
за брда кристална замиче
у зазорном продужетку
треће рунде, без краја и
почетка, то сенке јесени
кишом потапају онај трк
и први врели срк тек
скуване кафе, за зимске
споре дане и од пића несна
подављене јаране и све
проваљене гнојне ране и
сутра опет неком сване у
ове сиве кишне дане...
Ни у овој уклетој песми
нема добровољца, који
би се упустио у оно
тајанствено спуштање
на само дно једног
песничког понора,
у само језгро, тог врло
осетљивог сензибилитета
у овај јесењи вир хладноће
испретуране мислености
при обликовању капљица
своје мале представе света
са огледањем душе у
устајалој бари људске
пакости и патње, док се
јесење боје разливају у
рађању речи и без речи
кад утисци изнудише
свако ново промишљање
као светло што светли
плаво, док ми окрај пута
узабирасмо паћутке и
патрљке из колекције "цвеће зла"...
Под кишом речи назови поезије
колико је све то губитнички у
време за љубави игру прича пуна
лоших духова и нежне прозе за
снове и када се то мене мање тиче
светови, сећања и њихова генеза
портрети у прашини бескрајног
пејзажа под месечином из лековите
захвалности у касни час истискују
мрачне елегије, а путеви у неме
тишине, неизвесност бележе у
жељи за сабраним пољима у један
џак, а покаткад и сунчева светлост
под псеудонимом размишља о
неурамљеним скицама из градског
живота за доброчујност благовести
кроз троструко сновиђење оне
објективности, кроз аутопортрет
нашироко изговорене молитве у
врту који су оплакивале мртве кише,
без проповедања о уметности речи у
камену исклесаног хвалоспева, у
вечитом сусрету оног сутра, у
сабраној промени прворођеног
тријумфа, у ерозији свих утвара
кроз неслична присуства у несагласју
похлепе, где сваки лист трули посебно
у тишини жутих поља, док опет
искрчујем опорост дана и сва слова
у магловиту зору, у част мрачног сонета,
кроз отисак речи у песми првопласираног
бола, кроз одсечке незаинтересованог
унутрашњег модерног плеса, без сувише
стреса или беса...
.JPG)
