СЛОБОДИ...

Небо плаво промукло ромиња
над долинама вечних тишина
и бледе необичне снене сенке
у срце су даљина посуле капи
у сазвучју љубичастог гласа, а
под тужним врбама лишће мирно
у тишини вечери опало мре у
непомичности тромог ћутања
и време испуњено минутом
тајанственог утихнућа, као
усред сетне воде реке, која
хладноћом јежи модрину те
немирне површине, кроз почетак
јасности сањања и свих умирућих
свитања без довољно сјаја у
хитрости плавог вапаја, над којим
киша исплаче своје згужване капи
кристалне од висина кроз мрак
згасле и умором мрачне од
трулежи сна у откровењу дана
космичке ужасне непознаности
на почетку који беше пустош
без обличја и ведрог плавог облика
ту где још нечујност битношћу
протутњи кроз чудне три свете
осветљене стране, којим дух од
вечности броди, док тако трудно
стихове своје кроз певање неке
песме за вечност не ослободи...