ГАЛАКСИЈЕ...

Скупљасмо јуче ситне мрве јутра по
делимично неплодним пашњацима
у међувремену свих наших Галаксија
у појасу слабих поноћних ветрова
те гнусне екваторске неме тишине
ко две собом испуњене пливајуће алге
врх леденог брега и врх ледених поља
у зимзеленој шуми космичких облака
без икакве интересне сфере, увек
постајемо жртве орканских ветрова
те плавкасто сјајне звезде Земље
са сеизмичким линијама вијугавих
каменитих тврдих дланова и кад
хтедосмо говорити банту језицима
Ми кристали леда из плавог глечера
и две кишне капи на коралском спруду
отицасмо све даље ко капљице воде
по пустим и врлетним пределима
користећи речи у мирољубиве сврхе,
а на крају испарисмо као роса у Галаксије...