Под кишом речи назови поезије
колико је све то губитнички у
време за љубави игру прича пуна
лоших духова и нежне прозе за
снове и када се то мене мање тиче
светови, сећања и њихова генеза
портрети у прашини бескрајног
пејзажа под месечином из лековите
захвалности у касни час истискују
мрачне елегије, а путеви у неме
тишине, неизвесност бележе у
жељи за сабраним пољима у један
џак, а покаткад и сунчева светлост
под псеудонимом размишља о
неурамљеним скицама из градског
живота за доброчујност благовести
кроз троструко сновиђење оне
објективности, кроз аутопортрет
нашироко изговорене молитве у
врту који су оплакивале мртве кише,
без проповедања о уметности речи у
камену исклесаног хвалоспева, у
вечитом сусрету оног сутра, у
сабраној промени прворођеног
тријумфа, у ерозији свих утвара
кроз неслична присуства у несагласју
похлепе, где сваки лист трули посебно
у тишини жутих поља, док опет
искрчујем опорост дана и сва слова
у магловиту зору, у част мрачног сонета,
кроз отисак речи у песми првопласираног
бола, кроз одсечке незаинтересованог
унутрашњег модерног плеса, без сувише
стреса или беса...
Нема коментара:
Постави коментар