КРТИЦЕ...

Кртице подривају коров и
ништавни детаљи искрено
лажу, а речи као изречене
цртице, прозрачно лају и
активацијом мисли кроз
бескрај, најбоље трусне
дефиниције као да дају и
пејзаж јутарње магле у
сивилу новог дана у још
једном истрајавању, у
дотицању и протицању
скромном нестицању и
вода што хуком преко оне
стене хучи, над којом и
тмина погнуто ћути и до
своје непровидности још
увек строго држи, а јато
птица вртоглаво миче и
за брда кристална замиче
у зазорном продужетку
треће рунде, без краја и
почетка, то сенке јесени
кишом потапају онај трк
и први врели срк тек
скуване кафе, за зимске
споре дане и од пића несна
подављене јаране и све 
проваљене гнојне ране и
сутра опет неком сване у
ове сиве кишне дане...