Ни у овој уклетој песми
нема добровољца, који
би се упустио у оно
тајанствено спуштање
на само дно једног
песничког понора,
у само језгро, тог врло
осетљивог сензибилитета
у овај јесењи вир хладноће
испретуране мислености
при обликовању капљица
своје мале представе света
са огледањем душе у
устајалој бари људске
пакости и патње, док се
јесење боје разливају у
рађању речи и без речи
кад утисци изнудише
свако ново промишљање
као светло што светли
плаво, док ми окрај пута
узабирасмо паћутке и
патрљке из колекције "цвеће зла"...
Нема коментара:
Постави коментар