Варали смо у себи све множине Сунца
и начелима неке сличности просијали
ћутањем кроз скоро све облике синулих
покретљивих атома, у време плаво, куда
све нисмо тада потекли и утекли, као
река без зла и мрења, кроз трајање до
њеног пренутог врења, у границама сувог
корења, испод златног свода, у шуми
сивих пепељара и претученог Гаврана
новим открићем зла из далека, без даха
немих речи у једнакости тутња, плашили
срце тишинама ко пепелом посуте, у
шаренилу јесењих сутона, пред ликом
стиха тишине, ко да весељак свој горди
бодеж умива крвљу мртвих судбина, у
славу сутрашњега одблеска, у шуми
свелог лишћа, за царске арене у које су
закорачили преко сваке мере гладни, у
мору људског бола окупани, кроз сву ту
неопевану беду стравичности и статичности,
без икаквих назнака правичности и
где су тек зраци звезда у празној тишини
Галаксија и кроз димензије злокобних
времена, бескрајне као модра сенка и река...
Скупљасмо јуче ситне мрве јутра по
делимично неплодним пашњацима
у међувремену свих наших Галаксија
у појасу слабих поноћних ветрова
те гнусне екваторске неме тишине
ко две собом испуњене пливајуће алге
врх леденог брега и врх ледених поља
у зимзеленој шуми космичких облака
без икакве интересне сфере, увек
постајемо жртве орканских ветрова
те плавкасто сјајне звезде Земље
са сеизмичким линијама вијугавих
каменитих тврдих дланова и кад
хтедосмо говорити банту језицима
Ми кристали леда из плавог глечера
и две кишне капи на коралском спруду
отицасмо све даље ко капљице воде
по пустим и врлетним пределима
користећи речи у мирољубиве сврхе,
а на крају испарисмо као роса у Галаксије...
Реч изворима 5 елемената почиње
Вода, Ваздух, Земља, Ватра, Етар
као складно завиривање у космички
свет идеја и сагледавање суштине
смисла кроз кап несавршенства, како
би се Реч узвисила до неког вишег
Добра савршенства, а душа мудра и
храбра кроз песнички занос дана
изграђује визије критичког мишљења,
јер кап воде јесте најбољи пример оне
сложености и једноставности Мајке
Природе, те одважне питомости и
богобојажљивости хексагоналних
шупљикастих структура очитаних
у кристалу леда, у замрзнутој пахуљи
снега...
Правичност
Разборитост
Храброст
Умереност
Честитост
Слободољубивост...
Музика једноставних облика
и осећајност за праву меру речи...
Све је топло, хладно, суво, влажно...
Вода јесте хладна и влажна...
Ваздух јесте топао и влажан...
Земља јесте хладна и сува...
Ватра јесте топла и сува...
Етар јесу небеска тела...
Додајем и 3 Принципа:
СО да све буде стално и несагориво као душа...
СУМПОР у славу запаљивости као тело и
ЖИВА нека буде течно и испарљиво као дух...
У безмолвију тишина октобарских капи
поскурице исечене на длану ту сабирам
Слово, Логос, Реч и Ум свагда исто зраче
благодарни на Агиазми Вечног Живота у
алавастару вишњих благодати Космоса
где лабуд и славуј певањем својим сваким
најфиније светлости кроз стих песме носе
у изобилном давању без зависти нељудске
од крупица мале среће можда су опет веће
те златне речи изговорене и усмерене ка води
то изобиље красоте речи и дивоте од рима
и добре воље и Истине Светим Духом освештане
молитва на језеру и језику благовољенија
кроз мир милостиви свету кроз вечност дарована
кроз честитост и поштење много пута откривана...
Живот је универзална доброта Доброга...
Живот је универзална благост Благога...
Живот је универзална истина Истинитога...
Живот је универзална радост Вечно Радоснога...
Живот је космичка молитва милосрђа Творцу...
Живот је космичка мистерија и Тајна Божија...
Живот је космичко нежно изобиље Откровења...
Живот је Љубав, Нада, Вера и Правда...
Живот је желети вишњи мир Божији...
Живот је волети вишњи мир небеских тишина...
Живот је лепа реч што много утеши и
радостан кристал савршенства што
ведрину собом у свакој капи носи...
Живот је освештана вода која за Живот
Вечни умива и пере до победе исцељења...
Живот је Мајка Одигитрија што нам
капима својих савршених светих суза
показује Пут Истине и Правде,
Пут Љубави и Пут Сунца
Пут несебично чистог Срца...
Живот је и песничко чувство кроз
савршене кристале водоозарења до
водооздрављења и сваког нашег
даљег избављења и спасења...
Небо плаво промукло ромиња
над долинама вечних тишина
и бледе необичне снене сенке
у срце су даљина посуле капи
у сазвучју љубичастог гласа, а
под тужним врбама лишће мирно
у тишини вечери опало мре у
непомичности тромог ћутања
и време испуњено минутом
тајанственог утихнућа, као
усред сетне воде реке, која
хладноћом јежи модрину те
немирне површине, кроз почетак
јасности сањања и свих умирућих
свитања без довољно сјаја у
хитрости плавог вапаја, над којим
киша исплаче своје згужване капи
кристалне од висина кроз мрак
згасле и умором мрачне од
трулежи сна у откровењу дана
космичке ужасне непознаности
на почетку који беше пустош
без обличја и ведрог плавог облика
ту где још нечујност битношћу
протутњи кроз чудне три свете
осветљене стране, којим дух од
вечности броди, док тако трудно
стихове своје кроз певање неке
песме за вечност не ослободи...
Кртице подривају коров и
ништавни детаљи искрено
лажу, а речи као изречене
цртице, прозрачно лају и
активацијом мисли кроз
бескрај, најбоље трусне
дефиниције као да дају и
пејзаж јутарње магле у
сивилу новог дана у још
једном истрајавању, у
дотицању и протицању
скромном нестицању и
вода што хуком преко оне
стене хучи, над којом и
тмина погнуто ћути и до
своје непровидности још
увек строго држи, а јато
птица вртоглаво миче и
за брда кристална замиче
у зазорном продужетку
треће рунде, без краја и
почетка, то сенке јесени
кишом потапају онај трк
и први врели срк тек
скуване кафе, за зимске
споре дане и од пића несна
подављене јаране и све
проваљене гнојне ране и
сутра опет неком сване у
ове сиве кишне дане...
Ни у овој уклетој песми
нема добровољца, који
би се упустио у оно
тајанствено спуштање
на само дно једног
песничког понора,
у само језгро, тог врло
осетљивог сензибилитета
у овај јесењи вир хладноће
испретуране мислености
при обликовању капљица
своје мале представе света
са огледањем душе у
устајалој бари људске
пакости и патње, док се
јесење боје разливају у
рађању речи и без речи
кад утисци изнудише
свако ново промишљање
као светло што светли
плаво, док ми окрај пута
узабирасмо паћутке и
патрљке из колекције "цвеће зла"...
Под кишом речи назови поезије
колико је све то губитнички у
време за љубави игру прича пуна
лоших духова и нежне прозе за
снове и када се то мене мање тиче
светови, сећања и њихова генеза
портрети у прашини бескрајног
пејзажа под месечином из лековите
захвалности у касни час истискују
мрачне елегије, а путеви у неме
тишине, неизвесност бележе у
жељи за сабраним пољима у један
џак, а покаткад и сунчева светлост
под псеудонимом размишља о
неурамљеним скицама из градског
живота за доброчујност благовести
кроз троструко сновиђење оне
објективности, кроз аутопортрет
нашироко изговорене молитве у
врту који су оплакивале мртве кише,
без проповедања о уметности речи у
камену исклесаног хвалоспева, у
вечитом сусрету оног сутра, у
сабраној промени прворођеног
тријумфа, у ерозији свих утвара
кроз неслична присуства у несагласју
похлепе, где сваки лист трули посебно
у тишини жутих поља, док опет
искрчујем опорост дана и сва слова
у магловиту зору, у част мрачног сонета,
кроз отисак речи у песми првопласираног
бола, кроз одсечке незаинтересованог
унутрашњег модерног плеса, без сувише
стреса или беса...
Замисли празан удар светла
и сувише борбене мисли
под копитом оног камена
у телу жабе, где бејаше то
снага воде, удар горма, чак
котрљање стене или ситне
капи на обали оних времена у
испарењу просвираних сивих
успомена на језику врха оне
литице горде, одакле хладан
поглед буни искре поезије ове
уплетене у власи свелих трава
и згажених малих људских права...
Из муља моје трозубе утробе и крезубе употребе
реч у славу нове мисли храбро шета са шољицом
јогурта, на унутрашњи начин прозрачне сенке, као
жртве људски прогута све ближе осмишљена
ћутања и догађаје о којима пише, у непозваном
удару ветра о уклете планине стрмог песничког
врења и леденог зимског хтења и мрења, у презреном
утешењу земље изван људског заједничког бола,
где камен кида и трује трпезе бисерне, клонућем
живог умирања и увирања међу мучне редове, тек
синуле песме и идеје, кроз стихове тишином опалог
лишћа у минулости надахнућа Поезије, улепшаном
истанчаношћу духа, што осмишљава отворене преломе
рана и заборава и умирања у игри гостољубивог
прескакања свих животних променљивих несклада
и драма, ту где вино чешће прошапће место песме,
тајанствено и свечано, кроз изобиље бола и доброте,
без гласа што ћутањем сваку тишину само ојача
и својим ништавилом појача, па тако свој ехо и надјача...
Нестале су све те ситне капи
јучерашњег испуњена као неког
закаснелог отрежњења, док
данашња мисао опет преклапа
уморне очи над подневним
умноженим празнинама, као
какво крупно и усправно споро
умирање, са трулим дахом још
једног угинућа битка, од све те
бујне радости, што ни кроз реч
више не придодаје ону кап за
сазвежђе садашњег озбиљног
одгађања живота, ту где капи
задобијеног умора тежином
своје данашње глади, те нејасне
убиствене досаде по травњаку
и мравињаку полусна ГРЕБЕ и
устајалим баруштинама жедно
напаја и то гласом сваког оног
немог проклетника што не уме
да се ДЕРЕ, па му тако оспоре
вредности неслободе, а он и
даље БЕРЕ капи туге дуге и
све те угашене пламенове ВЕРЕ,
ужасавајуће тужно и чујно, као
кроз стихове своје да покаже
како муцаво и СЕРЕ, па тако своја
празна обећања у мутној води
још једном са поразом ПЕРЕ...
Песнички дан почиње увече
на поду у природном молу...
Песнички дар почиње изјутра
и Реч као најимпозантнија
грађевина неког старог времена...
Реч као темељ цивилизације
уклете и Реч тај величанствени
храм сада већ срушен без трага
са остатком Господњег олтара
где Песници приносише Реч
ту најсветију жртву на камену
Часну Трпезу кроз сузе изливене
на пучини одушевљења за
океан замки и искушења,
за валовите таласе вода, за
грешнике разних типова, за
жене што животе посветише Богу,
што оплакују своје грехе...
У миру Речи да се помолимо:
Отвори моја пуста уста и научи
ме Речи Твојој, Ти Речи Живота,
Ти централни нерву Космоса...
Ту где се круг затвара
Ту где је најсавршенија Реч
она најкраћа и најдубља...
Комбинујем Речи, где
свака Реч је увек Реч
у малом
у цик зоре
у освит зоре...
Речи победничке химне појем:
Слава Речи Твојој...
Речи као музички мотив
и Реч благу снујем
Реч благу опет чујем...
Нека проговори свака људска Реч...
Прилепљујем се за Реч Твоју...
Речима стихословити
Речима славословље узносити...
Душа Космоса - нека жена
Глава Космоса - човек од блата...
Дух, душа и тело
одсеци бесконачног времена...
Стварати жути плод гордости,
слично највећем спајању вапаја
и умореног шапата, у свитања
смерног страха и људског праха,
у трави нестајања, у капи залеђене
крви, кроз болно кружење путање,
над оштрим тоновима слутње и
данас без наде у чудесне зрачне
зраке, што дах природе буде и
снаже, у вечном ходу лепоте
избрисане, без осврта на нереална
свитања, у малим истинама тужних
кошута, плавих од мириса дуге туге,
ту где језеро тамно сваки жагор
блистањем својим дави, у последњој
мрзости и смрзлости, на обали
јесење сете и њене свирепе жетве...
У корену кишом
испраних сећања
ЧУЈЕМ немирни
лавеж уплашеног
и згужваног псета
ЧУЈЕМ усуда у
модрицама како
слепо тумара преко
мојих складних
рамена, ЧУЈЕМ
спутаност ветра
што по земљи
пуже и громовима
струже људе - те
најбедније црве...
Можда још само у песми
могу да се запитам: зашто
је свако дубоко животно
питање, оно што га зову
још и егзистенцијално,
одвајкада јако сложено и
комплексно и зашто су сва
та силна мишљења тако
бројна (многобројна) и
толико противречна...
Шта као ми само песма
открије тајну ствари, која
не трпе никакве дефиниције...
Шта ако ми само песма
открије и покаже да је
и стваралаштво почесто
(да не кажем - јако често)
онемогућено...
Шта ако ми само песма
прећути да човек и није
неко стваралачко биће...
Шта ако ми само песма
прећути да човек по свом
призвању и позвању све
мање својим језиком
сведочи о свему ономе
што види, чује или доживи...
Песма бесмислица у којој
неке крајње тачке или
неког оквира (рама) нема...
Песма залутала у
теоријске атракције
и апстракције...
Песма унутар срца спава...
Песма где се и не назире
неко суштинско или
кључно питање...
Песма која издаје
суштину смисла...
Песма без космичке
димензије и адресе...
Песма бесмислица...
Осунчан хоризонт размичем
међу прстима небеског грања
испружена корака у тишини
садашње среће, ту где јутарњом
маглом обрисах све јучерашње
кише, а у вечно зачеље белих
снежних врхова похраних онај
грумен туге из кога опет данас
зрачи СУНЦЕ искром живом,
разливено и преко небеских
тишина оног једног процветалог
песничког заноса и опет песмом
нектара и златним светлом све
омамљене пчеле срца, вредне и
то СУНЦЕ среће процветале
ћутањем ветра напијене свог
тог небозрачног светла и речи
изливене у крчагу красноречивом
кроз светлост што СУНЦЕ у ову
хармонију природе дарива за
освит сваког златног чуперка у
капи октобарског нежног Пролећа...
Скупила се уста у овој тмини
октобарска небеса подбарна
кишом хладном квасе поља
јутра склизну под маглом немом
језерска вода непрозирно ћути
а лишће под дрвећем опет трули
и птице су сапрушене том сетом
под непомичном тужном сценом...
Гране су модрином уплетене у реку
кишни су дани расквасили блато
и тек по неки одблесак корака
излоканим асфалтом се отима
џепови старог капута крај пута
свој ситниш неприметно губе
збиља је као пустош крута и груба
каљужа за ђонове опуту плете...
Кишом присећања дишем кроз РЕЧ
Почаствована сам буђењем РЕЧИ
РЕЧ се опет и изнова уселила унутар мене
Кроз РЕЧ боље чујем
Кроз РЕЧ и тајне дознајем и разумем
РЕЧ моје наслеђе слатко
РЕЧ добре целине издваја-одваја
РЕЧ музиком ћутње зазвучи у мени
Дар РЕЧИ ако икад проговорим
РЕЧ најдражи плод мога срца
Пун осећај душе у само једној РЕЧИ
РЕЧ начело Песника
РЕЧ без одступања
РЕЧ настаје
и РЕЧ опет нестаје, али никад не престаје
Нико не долази РЕЧИ, осим кроз РЕЧ
Нико не долази себи, осим кроз РЕЧ
РЕЧ у тежњи за вечним савршенством
Кроз РЕЧ Истина се потпуно открива
РЕЧИМА казујемо и славу Господњу
Преиспитујем РЕЧ своју и сваку
РЕЧ није мртва
РЕЧ је она виша сила што узрокује све
РЕЧ је и прва и последња
РЕЧИМА се изражава
РЕЧИМА се описује и дописује, али и потписује
РЕЧИМА се ствара и вара
РЕЧИМА се и разговара
РЕЧИМА се договара и одговара
РЕЧИМА се оговара и преговара
РЕЧИ у Човеку вазда мора да ИМА као ДИМА...
У том свом разграђеном оку плавети
импулс пренаглашеног умора изумире
и вртоглаво последњим напором воље -
трза разлисатне кришке умртвљене
мандарине, што има да части пред
упрошћеном љутњом и том хладноћом
напуштеног даха, док своје горко
слатке наранџасте сокове живота
халапљиво грца, скрајнуте на мањем
стакленом тањиру тек пробуђене
мртве природе, са тупом жељом још
једне кише ништавности пред истим
посусталим расипањем кроз битке
празнином изгубљене и присуством
данашњег гњечења унутар пострижене
мисли од немисли све до немилости
пред лепотом сваке капи кишног
бисерног трептаја и са спорадичним
вазнетим маглама пре захукталог
првог покретача речи, остављеног под
речни камен измештеног хоризонта,
тамо на пропланку плаветнила одакле
у око накапају све половне успомене...
Цигарета се растапа као сва смисленост
оних тернутака што дремају светлуцањем
враћених дана, управо овде и сада, када
ме заборав походи мирисним звуком
сањивих остатака жутог лишћа брезе
испод још недовољно опустелих грана
у јесењем обрису октобарских магловитих
стаза, као кроз мистичне тишине умотане
у подобност сваке речи бесконачне Поезије
као у првом ходу нежне плишане ПАПУЧЕ
што једноставношћу увезане сатенске мале
машнице помало измами згасле успомене
што их јутро лепотом својом привезује
за сва она складна ткања звиждуком душе...
Разјапи ћутњу и
подивљалу слутњу
у навечерје
свога простаклука
душо
неопростиво жива
док под ноктима
сева муња
још једног
песничког надахнућа
све до сванућа и
кроз повучени дим
одахнућа и
прегнућа
ради достигнућа
кроз беспућа
кроз сва окрзана прућа
без плућа
и пусти да се
кише проспу
у мрачна јутра
у три материне
строфа и катастрофа...
Пред тишином срца
погледи постају НЕМИ
недовољно СЛЕПИ и ЛЕПИ
усклици душе СМЕЛИ и СВЕЛИ...
Задовољство плавог дима повученог
у ТАМИ и звезда тек по која што ме
одблеском неприметно МАМИ, а
ваздух ноћи толико оштар да ме
лавеж паса ДАВИ то писак птице
небом песму одважно зори да ЈАВИ
ко бат крадљивих корака над дуплом
кривином у свом трагу немицања САВИ...
Истанчани жмарци на спљоштеном
јастуку чела врела ХЛАДЕ ноћ, а
песничку реч црвоточи у пехар
непечене глине у време МЛАДЕ
месечине и њене МАГЛЕ кад
мисли постају нове МАЛЕ и све
мање стрмоглаве угашене ЛАВЕ...
Штрудла умешена без труда у
стомаку ШТРЕЦА, а човек се
на звук промаје БРЕЦА и душа
му негде високо нечујношћу ЈЕЦА...
Кад РИМА СВИМА ИМА да ИМА
бар једно добро слово без НАДИМАЊА
око закоровљеног ИМАЊА без САЊАЊА
и ТРАГАЊА са све више слепог ТУМАРАЊА
и пожртвованог ДАВАЊА у дан овог свог
неумитног ТРАЈАЊА ко живог ИСТРАЈАВАЊА...
14-15. октобар 2014.
Почетак јутра остружем са
зидова подлупљених успомена
и пустим најпријатније звуке
тишине из сваке капи
прашине да кроз ваздух
мале собе потраже своје
распршене ноћне снове...
И баш као да у том смислу
плеса прашњавих искрица
једног од присећања удахнем
честицу за дан што већ се
разлиста кроз низ нових
питања и асоцијација у
недоглед свој да заблиста...
Плавим ћу димом проћи
до прочишћења и нечујно
досегнути испод жила и
корења свог размишљајућег
жића тамо где сваки умор
копни унутар живе топлине
охлађеног срчаног језгра...
Зашто нас увек испије исти јад
и ограничи простор и време???
Зашто низ кичму гребу зебње и
грче се здробљене крваве вене???
Зашто биће изнурује дилема и
назеб те превелике сметње???
Зашто стрепње од прогоњене
сенке паралишу све Идеје???
Зашто???... Зашто???... Зашто???...
Излила је синоћ туга
сву тупост тренутка
и снагу сваког новог бола.
Остало је ћутање тренутка
ко мртва вода
и прах од белутка
и капи сузне у оку потока.
И киша је благо лила
и све у назад, у прошлост
да нову рану врати
и открави, опет окрвави.
И сва тупост и празнина ћути
то немоћ, ништавило слути.
Магла октобарска и
хладноћа пуста,
све назебе
ко мучење
по кичми доспе.
Нема снаге да покрене
лако ми читате са лица.
Ти као камен стојиш
и не мичеш
Ти мратв предмет
и ништа више.
Твоје биће рањено и болно
Твоје биће мртво и не више живо
Ти робот што нема воље
Ти машина што издише
Ти човек ниси више.
Нема допадљивости
окретности неке.
Ту нема потребне савести
Ту нема тражене одговорности.
Ти ништарија
ни то ниси.
Ти неки чудни дрхтај
што те слама.
Ти промашено живиш.
Ти не смеш о промашености
ни да мислиш.
Ти мораш да лажеш и
да ћутиш,
да се мучиш.
Ти самом себи сваке ноћи
најстрожије судиш.
Ти бедан и немоћима јадан.
Ти не можеш више да ваљаш.
Бол и сузе које лију, а
шта откључава исту рану
никад незараслу.
А што исту рану истим дубиш???
Ти плачеш да родиш
још једну песму туге
песму бола
песму тешку
да несреће горе нема
о радости никад више.
Жалост да појача
све твоје сузе,
а чему сузе
кад сва снага ти се узе
и само те умор обузе.
А што сузе
сад одједном
тако груну
и што ноћ сузна
опет поста,
зар није доста???
Што бол и што туга???
Што нема куда???
Што нема бољег пута???
Што све иста рана воли???
Што све болно???
Што све жалост???
Што све рана давних дана???
Што све туга???
Што све суза???
Што све мука???
И кад се спеку сузе ове
да ли ће моји видици
бити бистрији и бољи???
Ја немам плећа
за сво то бреме
ја немам снаге,
ја немам време.
Ја нема више себе.
Каква туга бити опет
тако сузан, тако проклет
тако узан, тако узак.
Ја једино пуне очи суза
наспрам поуздања
могу песми још да дам...
6-7. октобар 2014.
Псујем од сванућа до свиснућа
као кроз тишину једног ћутања
Ја Човек-Трагалац, што спознаје
сву сигурност најплодније самоће...
Пролазим нетрагом као кроз
прозрачно измицање у реч
пред мноштвом свих животних
сложености разливених мисли...
Разоткривам Поезијом овом
сва она успела и неуспела
остварења стиха и стила, услед којих
и гомила ћутања у бескрај се вине...
Замирише живот на она сјајна
недокучива ишчезнућа смисла
под маском свих разочараности
још са прага извесних пролазности...
Без речи
у прамену мисли
сибирска магла
преклапа
небеска платна
о прах
јесењег лишћа
промрзле калдрме
тамо где
уклета стрепња
у тешком
искашљавању
бола
узнемири јутра
ко своја плућа
болом сваког
новог чуда
тамо на
ивици страха
у грумену праха
где човек
жилаво
кроз трајање
од грудобоље
неке нове
страда...
Са последње ладице присећања
покретљива река слова, као
да одмиче кроз светлосне
године, тамо где жагор нове
стихове загрева и у њих ко у
брушено стакло, погледом
видике над хоризонтом пресеца...
Раздобља необично решена
да спрече осећаје песничке
идеје, те мисли кроз зубе
оцеђене у оно и ово врлетно
време, у сложно бреме, где
затечено клонуће суровим
гукањем, себи гради насип
чистог искуства без дражи...
Дивота заравњане пустоши
у чудне одсјаје јесењег јутра
и стравично сабласне магле,
где осмех јаукања размажено
окомита брда у прозебла
и грозничава плућа скупља
да над њима покаткад новим
клонућем искашље муљ
наталожен на дну свога носа...
Кроз неизмерно временско
пространство поезије
што га омеђи камен међаш
ове могућности једне мале
уметничке спознаје и опажања
као кроз замршене лавиринте
ништавила и тог свог њеног
безинтересног посматрања
у поставци објашњења и
идеала, значења и назначења
свеукупности тек неких
подношења уморног трајања
где свака угода речи од стиха
над неизмерним простором
времена јесте у превазилажењу
једне јесење обичности, као
кроз посматрање догађаја,
а ради тражења бар неке
унутрашње мудрости дубље...
Снагом идејне непобедивости,
речи као да су опет отргнуте
од оног бурног и многотрудног
преиспитивања, углавном све те
збуњене колебљивости што сада
разматра повратак нелогичности,
тако упорне доследности, као кроз
напредак свих поставки једног
одумирања и ишчезнућа о јесени,
што не захтева живе покретљивости
мисли и извртање сматрања, и где
успешност, крочи у неупсех све те
снижене заосталости у сабрању стиха...
Време тај подлац у сметњи суштине
кроз спорост усаглашава ритам и као
да мора да заоштрава сваки садашњи
тренутак, оног израза особене
мудрости, на путу најхомогенијег
успеха једне битности, као кроз
смелост у трулости сваког протицања...
Мотив у развитку не запажа ту јасну
битност детаља у неравномерној
снази уопштених питања, тамо где
закључак теже изналази области
свог унутрашњег малог стварања...
Мисао чија снага разгранато опада
са сваком стихијом, при покушају
прожимања суштине и особито сагледане
сваке важности и тачности, подједнако
превазиђених остварења у процесу
преозбиљних животних система...
.JPG)
.JPG)
.JPG)
