Стварати жути плод гордости,
слично највећем спајању вапаја
и умореног шапата, у свитања
смерног страха и људског праха,
у трави нестајања, у капи залеђене
крви, кроз болно кружење путање,
над оштрим тоновима слутње и
данас без наде у чудесне зрачне
зраке, што дах природе буде и
снаже, у вечном ходу лепоте
избрисане, без осврта на нереална
свитања, у малим истинама тужних
кошута, плавих од мириса дуге туге,
ту где језеро тамно сваки жагор
блистањем својим дави, у последњој
мрзости и смрзлости, на обали
јесење сете и њене свирепе жетве...
Нема коментара:
Постави коментар