ПАПУЧЕ....

Цигарета се растапа као сва смисленост
оних тернутака што дремају светлуцањем
враћених дана, управо овде и сада, када
ме заборав походи мирисним звуком
сањивих остатака жутог лишћа брезе
испод још недовољно опустелих грана
у јесењем обрису октобарских магловитих
стаза, као кроз мистичне тишине умотане
у подобност сваке речи бесконачне Поезије
као у првом ходу нежне плишане ПАПУЧЕ 
што једноставношћу увезане сатенске мале
машнице помало измами згасле успомене
што их јутро лепотом својом привезује
за сва она складна ткања звиждуком душе...