МАНДАРИНЕ...

У том свом разграђеном оку плавети
импулс пренаглашеног умора изумире
и вртоглаво последњим напором воље - 
трза разлисатне кришке умртвљене
мандарине, што има да части пред
упрошћеном љутњом и том хладноћом
напуштеног даха, док своје горко
слатке наранџасте сокове живота
халапљиво грца, скрајнуте на мањем
стакленом тањиру тек пробуђене
мртве природе, са тупом жељом још 
једне кише ништавности пред истим
посусталим расипањем кроз битке
празнином изгубљене и присуством 
данашњег гњечења унутар пострижене 
мисли од немисли све до немилости
пред лепотом сваке капи кишног 
бисерног трептаја и са спорадичним 
вазнетим маглама пре захукталог
првог покретача речи, остављеног под
речни камен измештеног хоризонта,
тамо на пропланку плаветнила одакле
у око накапају све половне успомене...