Из муља моје трозубе утробе и крезубе употребе
реч у славу нове мисли храбро шета са шољицом
јогурта, на унутрашњи начин прозрачне сенке, као
жртве људски прогута све ближе осмишљена
ћутања и догађаје о којима пише, у непозваном
удару ветра о уклете планине стрмог песничког
врења и леденог зимског хтења и мрења, у презреном
утешењу земље изван људског заједничког бола,
где камен кида и трује трпезе бисерне, клонућем
живог умирања и увирања међу мучне редове, тек
синуле песме и идеје, кроз стихове тишином опалог
лишћа у минулости надахнућа Поезије, улепшаном
истанчаношћу духа, што осмишљава отворене преломе
рана и заборава и умирања у игри гостољубивог
прескакања свих животних променљивих несклада
и драма, ту где вино чешће прошапће место песме,
тајанствено и свечано, кроз изобиље бола и доброте,
без гласа што ћутањем сваку тишину само ојача
и својим ништавилом појача, па тако свој ехо и надјача...
Нема коментара:
Постави коментар