Излила је синоћ туга
сву тупост тренутка
и снагу сваког новог бола.
Остало је ћутање тренутка
ко мртва вода
и прах од белутка
и капи сузне у оку потока.
И киша је благо лила
и све у назад, у прошлост
да нову рану врати
и открави, опет окрвави.
И сва тупост и празнина ћути
то немоћ, ништавило слути.
Магла октобарска и
хладноћа пуста,
све назебе
ко мучење
по кичми доспе.
Нема снаге да покрене
лако ми читате са лица.
Ти као камен стојиш
и не мичеш
Ти мратв предмет
и ништа више.
Твоје биће рањено и болно
Твоје биће мртво и не више живо
Ти робот што нема воље
Ти машина што издише
Ти човек ниси више.
Нема допадљивости
окретности неке.
Ту нема потребне савести
Ту нема тражене одговорности.
Ти ништарија
ни то ниси.
Ти неки чудни дрхтај
што те слама.
Ти промашено живиш.
Ти не смеш о промашености
ни да мислиш.
Ти мораш да лажеш и
да ћутиш,
да се мучиш.
Ти самом себи сваке ноћи
најстрожије судиш.
Ти бедан и немоћима јадан.
Ти не можеш више да ваљаш.
Бол и сузе које лију, а
шта откључава исту рану
никад незараслу.
А што исту рану истим дубиш???
Ти плачеш да родиш
још једну песму туге
песму бола
песму тешку
да несреће горе нема
о радости никад више.
Жалост да појача
све твоје сузе,
а чему сузе
кад сва снага ти се узе
и само те умор обузе.
А што сузе
сад одједном
тако груну
и што ноћ сузна
опет поста,
зар није доста???
Што бол и што туга???
Што нема куда???
Што нема бољег пута???
Што све иста рана воли???
Што све болно???
Што све жалост???
Што све рана давних дана???
Што све туга???
Што све суза???
Што све мука???
И кад се спеку сузе ове
да ли ће моји видици
бити бистрији и бољи???
Ја немам плећа
за сво то бреме
ја немам снаге,
ја немам време.
Ја нема више себе.
Каква туга бити опет
тако сузан, тако проклет
тако узан, тако узак.
Ја једино пуне очи суза
наспрам поуздања
могу песми још да дам...
6-7. октобар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар