ЛАДИЦЕ ПРИСЕЋАЊА...

Са последње ладице присећања
покретљива река слова, као
да одмиче кроз светлосне
године, тамо где жагор нове
стихове загрева и у њих ко у
брушено стакло, погледом
видике над хоризонтом пресеца...

Раздобља необично решена
да спрече осећаје песничке
идеје, те мисли кроз зубе
оцеђене у оно и ово врлетно
време, у сложно бреме, где
затечено клонуће суровим
гукањем, себи гради насип
чистог искуства без дражи...  

Дивота заравњане пустоши
у чудне одсјаје јесењег јутра
и стравично сабласне магле,
где осмех јаукања размажено
окомита брда у прозебла
и грозничава плућа скупља
да над њима покаткад новим
клонућем искашље муљ
наталожен на дну свога носа...