Кроз неизмерно временско
пространство поезије
што га омеђи камен међаш
ове могућности једне мале
уметничке спознаје и опажања
као кроз замршене лавиринте
ништавила и тог свог њеног
безинтересног посматрања
у поставци објашњења и
идеала, значења и назначења
свеукупности тек неких
подношења уморног трајања
где свака угода речи од стиха
над неизмерним простором
времена јесте у превазилажењу
једне јесење обичности, као
кроз посматрање догађаја,
а ради тражења бар неке
унутрашње мудрости дубље...
Нема коментара:
Постави коментар