Нестале су све те ситне капи
јучерашњег испуњена као неког
закаснелог отрежњења, док
данашња мисао опет преклапа
уморне очи над подневним
умноженим празнинама, као
какво крупно и усправно споро
умирање, са трулим дахом још
једног угинућа битка, од све те
бујне радости, што ни кроз реч
више не придодаје ону кап за
сазвежђе садашњег озбиљног
одгађања живота, ту где капи
задобијеног умора тежином
своје данашње глади, те нејасне
убиствене досаде по травњаку
и мравињаку полусна ГРЕБЕ и
устајалим баруштинама жедно
напаја и то гласом сваког оног
немог проклетника што не уме
да се ДЕРЕ, па му тако оспоре
вредности неслободе, а он и
даље БЕРЕ капи туге дуге и
све те угашене пламенове ВЕРЕ,
ужасавајуће тужно и чујно, као
кроз стихове своје да покаже
како муцаво и СЕРЕ, па тако своја
празна обећања у мутној води
још једном са поразом ПЕРЕ...
Нема коментара:
Постави коментар