ПЕСМА БЕСМИСЛИЦА...

Можда још само у песми
могу да се запитам: зашто
је свако дубоко животно
питање, оно што га зову
још и егзистенцијално,
одвајкада јако сложено и
комплексно и зашто су сва
та силна мишљења тако
бројна (многобројна) и
толико противречна...

Шта као ми само песма
открије тајну ствари, која
не трпе никакве дефиниције...

Шта ако ми само песма
открије и покаже да је
и стваралаштво почесто
(да не кажем - јако често)
онемогућено...

Шта ако ми само песма
прећути да човек и није
неко стваралачко биће...

Шта ако ми само песма 
прећути да човек по свом
призвању и позвању све
мање својим језиком
сведочи о свему ономе
што види, чује или доживи...

Песма бесмислица у којој 
неке крајње тачке или
неког оквира (рама) нема...

Песма залутала у
теоријске атракције
и апстракције...

Песма унутар срца спава...

Песма где се и не назире
неко суштинско или
кључно питање...

Песма која издаје
суштину смисла...

Песма без космичке
димензије и адресе...

Песма бесмислица...