Осунчан хоризонт размичем
међу прстима небеског грања
испружена корака у тишини
садашње среће, ту где јутарњом
маглом обрисах све јучерашње
кише, а у вечно зачеље белих
снежних врхова похраних онај
грумен туге из кога опет данас
зрачи СУНЦЕ искром живом,
разливено и преко небеских
тишина оног једног процветалог
песничког заноса и опет песмом
нектара и златним светлом све
омамљене пчеле срца, вредне и
то СУНЦЕ среће процветале
ћутањем ветра напијене свог
тог небозрачног светла и речи
изливене у крчагу красноречивом
кроз светлост што СУНЦЕ у ову
хармонију природе дарива за
освит сваког златног чуперка у
капи октобарског нежног Пролећа...
Нема коментара:
Постави коментар