ПРЕД ТИШИНОМ СРЦА...

Пред тишином срца
погледи постају НЕМИ
недовољно СЛЕПИ и ЛЕПИ
усклици душе СМЕЛИ и СВЕЛИ...

Задовољство плавог дима повученог
у ТАМИ и звезда тек по која што ме
одблеском неприметно МАМИ, а
ваздух ноћи толико оштар да ме
лавеж паса ДАВИ то писак птице
небом песму одважно зори да ЈАВИ
ко бат крадљивих корака над дуплом
кривином у свом трагу немицања САВИ...

Истанчани жмарци на спљоштеном
јастуку чела врела ХЛАДЕ ноћ, а
песничку реч црвоточи у пехар
непечене глине у време МЛАДЕ
месечине и њене МАГЛЕ кад
мисли постају нове МАЛЕ и све
мање стрмоглаве угашене ЛАВЕ...

Штрудла умешена без труда у
стомаку ШТРЕЦА, а човек се
на звук промаје БРЕЦА и душа
му негде високо нечујношћу ЈЕЦА...

Кад РИМА СВИМА ИМА да ИМА
бар једно добро слово без НАДИМАЊА
око закоровљеног ИМАЊА без САЊАЊА
и ТРАГАЊА са све више слепог ТУМАРАЊА
и пожртвованог ДАВАЊА у дан овог свог
неумитног ТРАЈАЊА ко живог ИСТРАЈАВАЊА...

14-15. октобар 2014.