ЖРТВЕНИК...

У пламену љубичастом и отменом

заседају осунчани дани,

а њихова бестидност

за коју нико жив не мари

ослепела је од смирења

док низ ране моје

теку крвави узвици и повици

лепе се страшне пљувачке

по прамену преостале душе ове

као последњи титрај

којим иступам

са украшеног жртвеника

хоћу да се винем бар до крова

највише куле Вавилона

и охладнело посматрати све са стране

простор неуспеха

прекрштен је под мојим ходом,

а онда нека тишина исприча

ехо непоновљивог бездана

нека прикрије рањивост

ми са чела,

јер на концу бронзаног века

препуштам Небу одмазду

и ту свечану освете победу...

ПОНИШТЕЊЕ...

Неукротиве су важности

видик без крила

и порушени снови наши

уста жицом зашивена

да преиначиш саму себе

ниси успела, а ни хтела

и сад притајено умукни

и без трунке жалости оћути

опозови прочитано

одрекни се шапутања сени

лутања  и ћутања

налиј се скуваним пелином

испости своју глад

опрости заборављени страх

поништи дремљиве снове

невину крв спери са образа

падни коленопреклоно

само пред Храстом и Брезом

престрави плава поља

страшним ударом грома,

а тек онда допусти ветру

и бури, олуји

да неку бољу будућност

Усуд и Теби дослути...

ЦВЕТ ЗОВЕ...

Бљештаво јутро

Сунце над мојим теменом изгрева горе

онемелост срца као стене

заћута пре него што спозадох Тебе

и неповратно сам опет

осушени цвет зове

што прониче у недра ове земље пусте,

а чујем песму тигрица

и ушушкане зоре

тишине заглушујуће море,

а даље златастих снова сијање

протиче кроз отворе истиснуте боје

знам сладак је отров трња

и саздани смо да бодежом њеним

удахнемо дах посмртног јаука

кад све заћути

и бесконачно крене

да тужи

истински кружи

и љубављу овом дужи...

ДВОГУБЕ ВАРКЕ...

Нетражећи сву ту тугу

нашла си јаук румене воде

и подрезано крило јастреба

мутна ишчекивања

ишчезле промене на боље

и свуда по очараним мирисима

сретала си двогубе варке

и слушала песму свраке

скривено гладна

за богате трпезе

и агапе славља -

била си гадна...

Шкропили су те водом

ужаса и срама

из Тебе изгонили грдне демоне

навлачили лудачку кошуљу

убризгавали ефикасне отрове.

а све да те докрајче,

да те раставе

и ничим више на свету саставе...

А Ти полужедна си бдела

и стајала под тремом сваког

велелепног храма

и ући ниси смела,

јер гозба је за одабране

хор пева за спокојне и подобне,

а Хлеб је за насушне...

Ниси се осврнула

на све те суше

ниси дозволила да те гуше

стамена си остала

нема и окамењена постала,

а сада нека те сруше...

Нека Ти не буде жао

што та суровост победоносна

све у Теби сруши,

а опало лишће изазовно

остаде да иронијом рушти

под Твојом грозничавом стопом...

ЈАДА ПРАХ...

Позлаћено немање целости и

зид целине пред којим недуго чучим

и мртвачки ћутим,

а спокој замагли охладнеле звуке

бездушног виолончела Твоје душе,

а мирно сам прешла преко

челичне пруге Твога срца

при слабој светлости старих фењера,

а онда сам руке пружила

горе ка плавом хоризонту,

а сјај мој што остаде за охолом Тобом

данас је овде сувишан и

постадох изненада плава тачка

у зени Твога свевидећег ока,

а црни барјак туге догорева на ломачи

у част нашој Отаџбини

тамо где је све тако доклано правично

и где ништа није тромо

огавно споро 

и статично,

па залуд сада спуштам

венац од бршљена за нас мртве

и на сва Твоја крвава стратишта,

јер пре свих

Ти си их одбацила

у заборав забацила

Ти си их заборавила Маћехо

и измучила си нас бедом

бивша Мајко

које се није одрећи лако

и ко да Ти пожели са неба

и сутра

светли зрак Сунца

кад нам је овако величанствен

подарен дан

од Тебе јада прах...

НЕОВАПЛОЋЕНИ ЕХО...

Гласом сажетим

ја неоваплоћени ехо

као какав супротни ток

и дисхармонија бираних речи

пишем недовољно

увредљиво повољно,

а дамари преклапају

сеоски прашњав друм

у нама нијансе

ускомешалих сазнања

и ноћни претрес

свих наслага 

још од постања

и схватам сопствену ненадареност

иза искривљеног огледала

на зиду побуђале слике сећања

и троструко понављање

једном већ виђеног

и треба ли још ужаса

у самици сужањској

гунђам до ослобођења,

а то је важност епског растерећења

и несумњива сам црта истог лица

што занемари написани садржај

тамо где је равнодушност Уметност

као и ова песма у нама

што потмуло тугом нас 

као горушица мори

и замире ли коначно 

мирис Доброте

и је ли саблазан

о којој ништа нисам схватила,

а нисам је ни прихватила...

ХАРФА...

Кроз прозрачност 

дивне Илузије

са Твог Источника

захватам воде живе

и непомично појурим

брже од звука

да се негде укротим

и ја убога...

И јурим кроз плаве пољане

носећи у срцу

шум те насладе

лаконога и срећна

са новоизраслим праменом

посред набораног чела

и постајем слична 

црвеном пламену

бљештава као

видљива површина

испуњеног Месеца,

а онда кренем да хватам

из сваког Твог рукавца

омамљиве лептириће

и осећам да ће бар то

да Те данас призове Срећи,

а да ће сенка туге 

од нас побећи

како би покисли и снени

распршили мелодију

милозвучне харфе...

ПЛАВЕ ТИШИНЕ...

Посвећено Ахматовој и Блоку

У дивљем обличју безобличја 

или пак у безобличју обличја

налазим кованице пуне бола

и још драгоцености чува бележница

тај првосаздани занос смртне страсти

питам Те - јесам ли унаказила певљиви стих...

Твоје душе зов

изнова опор и хладан

и даље ништа не беше насмејано у нама

и нежан је крик досадне свраке

што пара плаве племићке тишине,

а земља под нашим крвавим телом

крештаво узвраћа

ерупцијом вулкана...

Умором смо и данас

испружили докони поглед

и још кише жуборе ћутњом,

а под трепавицом 

ваздух окађен тамјаном

проналазим скрит...

Тамјан јесте ту

да би мирисом пријатности 

олакшао смрад тежине

која неминовно остаде за нама...

И услишено сама

подгревам одсев

тихог корачаја 

и плача

без бојазни да ће ме

црно угљевље

Твоје љубљене милости

у овој ноћи опећи

и неспремну затећи...

Не беше ли то: 

мртвило трена

опело туге

наслада муке...

Судбину пресољену

вода није разблажила,

а Светлост је овде мало значила...

Потом сам одлетела вазнесена

следећи жељу без циља

рушећи све препреке митарства

огрубела од Среће

због спаљеног ми битка

као кроз незаборав

молитву сам ипак

изустила Творцу...

А кад зачух

нежне струне своје душе

одступи језа наслеђеног страха

и одбеже од мене

мноштво Твога мрака...

Угледах реку од сјаја белу

са брезама свиленим

по умиљатој обали,

а над реком зрак Сунца

што прави 

плави нерукотворени одблесак

ко се за мене ту измоли...

Погрузих се у молитвеној тузи

грешна и тешка

у скученом ћутању

са залеђеном преданошћу

на вољу неправдама и безвлашћу...

Не срди се на мене

мој Доброчинитељу...

Ја одох дођавола

без опроштаја и рана

вазда сама

да испијем отров

не више тако опор

Теби у част

мени на пропаст...

И нисам избезумљено гладна,

а нисам ни стварна

и моја смрт за Тебе биће лажна...

KOZAČKA SE ISKRA ISKRI U MENI...

Ona koja je "napisala reči koje reći nije smela, a sve i da je htela... a u glavi joj muklo ječi nemost tela"... A vrednost jedne Njene pesme leži u nepobitnoj činjenici da je uvek ista, živa, stvarna i nova - nikad aktualnija, iako je napisana bar samo pre 106 leta... A ja imam utisak da smo se konačno dušom srele, kroz isprepletane dimenzije i poetične sfere... pa uz čaj u pet polagano tretiramo same ovaj naš svet i vek... A to se sigurno zove univerzalnost i fenomenalnost, kad već nije spočitano kao genijalnost... 

A da li će neko izdržati da prelista naše trećepozivne "Zbornike", uplašim se samo... i to baš za isto ovoliko... bar za 106 leta - te 2123-e Godine Gospodnje... Volela bih da doživim i da vidim i da budem živa, a da ne spadam u domen nekakvih čuda!!!... 

I Ana Ahmatova jednom beše na Siciliji... Odmah smo imale o čemu pričati - zajedničkom... A onda joj mucavo dadoh da pogleda moj neuspeli stih: Čovek nije samo za strast i za zabavu sazdan, nije ni za muku, a ni za toliku patnju... već je čovek sazdan i zadat za ljubav preuzvišenu večnu i čednu - koja više od svakog života ovde znači... postoji li način da je nekim načinom i označiš... možda ozračiš???... 

"Svoja zvanja je dobila za ogrešenja neizmerna, živima izdajnik bila je, a samo seni uvek verna"... I NE!!!... Pa dokle tako - naopako!!!... "To Ona nije patila... patio je neko treći... Ona tako ne bi ni mogla, smela, umela... a ono što se zbilo-dogodilo neka samo crno platno prekrije, grubo kao sukno i nek raspu začađeni fenjeri sa ulice svetlost žutu"... "Pod nebom tuđeg svoda nije je sakrilo čak ni tuđe krilo... Ona je vazda bila sa svojim rodom... ne u otmenim salonima... već tamo ozebla u nekom nepreglednom redu jauka, gde joj je narod u jadima bola grco"... 

I zašto je poezija Njena opasna - možda stoga što je sve preživela... toliko nadživela... zabeležila... Srce njenog prijatelja Bloka "beše joj predvodnik i smrti je sve sa osmehom bola dočekivala-primala... A svi ostali su se umorili i nisu izdržali tako veseli život kakav su oni vodili... i nisu izdržali ni takvu ljubav, a ni takvu mržnju kakvu su samo oni nosili"... I zajednički nisu voleli prazne rečnike i bedne izraze, pogotovu one "ljubavne"... patetično jadne... Nisu voleli ropstvo... Slobodnim zenama u sve oko sebe su ciljali-gledali... smotrili... da bi Život otkrili... Uvek je za takve noć prerano padala... ostalo je da čekaju novi dan rođenja... ono večito sutra kada će možda biti bolje... nove dane sjajnije i blistavije... Prilazili su i podavali se svojoj strasti pisanja i pevanja, u veličanstvu svom tom... a nakon svega - odlazili bi pevajući opet u neko drugačije sutra...

Zahvaljujući tim divnim esejima koje je ispisala Ahmatova, posebno onih par o Puškinu mnogo za mene interesantnog... pa tako Puškin je obožavao Italiju... a pripisivali su mu i tešku etiketu kao što je ateizam... i tu onaj važan podatak da Puškin posle 1830 ispisuje i piše "samo za sebe"... drugačije... krete u promene... evidentno ogromne!!!... I naravno to je ona promena kod Njega koja zbunjuje protivnike... iritira zavidnike... a neprijateljima daje pravo za tek neki vid likovanja nad Njim "ubogim"... A što je najinteresantnije za to zlatno doba ruskog pesničkog 19-og veka - i tada prijatelji ćute... I je li Puškin "usamljenik izgubljen u svetu"... i ima li opravdanog mesta za sve te "neizdržljive patnje"... A kako sam reče: "Poezija se razvija, raste, buja, cveta, a čitalac je taj koji ne stiže da isprati Pesnika"... I hvala Ahmatovoj što nam ukaza koliko je Puškin kroz samo "Kamenog gosta" razotkrio svoje lirsko biće pokriveno "ranama savesti" svoje... I tako još jednom hvala Ahmatovoj, jer sam saznala za nekoga ko je bio neustrašivo odvažan i hrabar... zvao se Ivan prezimena ISKRA... pogubljen početkom 18-og veka... obezglavljen za vreme cara Nikolaja I... KOZAK... pukovnik poltavski... pogubljen iza Bele Crkve na Borčagovcu i Kovševu 15 jula 1708 leta... a sahranjen dva dana kasnije 17 jula u Kijevsko-Pečerskoj lavri...

Možda je prava stvar biti dijetalno gladan, a uz to krepiti se poezijom Ahmatove i Bloka... koliko li su tek oni morali podneti sve te gladi u sebi i okolo sebe... čitajte... između redova... tamo najviše uvek piše... pogotovu ako je ispisano mastilom belim i bledim, nevidljivim - što je Ahmatova počesto volila da radi...

Uvek su mi najveći prijatelji bivali i kroz svu večnost ostajali svi davno preminuli... među živima takvih bojim se reći, pa gotovo i da nemam... Ali, ja gore među sve njih ne bih još... 

Plemkinja Ahmatova je imala tu tragediju da su sve njene velike ljubavi živele do oko 40 godina i neke... Evo šta je napisala sama u svom eseju o Amadeu Modiljaniju... i to su duhovi srodnosti velike... a samo da maštamo kako im predivno u tim susretanjima beše...

Ovim Ljudima sa početka 20-og veka, pa i onima kroz čitav 20-i vek treba mnogo zavideti... u svemu... i po svemu... Imati list pod nazivom "Ljubav prema tri pomorandže"... jer jedino se u svetu otimačkom ništa ne može oteti tako bezuspešno i neutešno do što je to pesma... njeni koreni su jači, neiščupljivi i neotuđivi... a bol kroz koji se stvara kao i gorčina na kraju ipak je od nektara slađa... i pesme su produžene ruke koje nas vode kroz sve oluje, lomove i bure... okršaje... bojeve... strojeve... Istražujem kao čitalac... pišem kao naivac... I večeras ta od danas očekivana avgustovska kiša... 

I Blok i Ahmatova znadoše, i sa setom mekom, i sa zabludom ilzije skoro svake... sa idealom... da ljubav ma koliko joj se približavali - nestaje... izmiče... i počesto je to omča koja neke tako vazdušaste i ne drži ovde... i često se omače pomišlju svakom o ivice bezdanske... a ta vatra je strašnija i od lomače... I dobro da je se čovek ne dotiče... već da onako iz daljina tek naslućuje je li ili nije iluzija... koja možda pokatkad ume i da opeče...

 A kada je tim predivnim glasom, on koji nije voleo šah i druge hazardske ige, ali ih nije ni osuđivao - pročitao pesmu... reče im: "Vrlo neprijatni stihovi. Ja ne znam zašto sam ih napisao. Bolje bi bilo da su ove reči ostale neizrečene. Ali morao sam da ih kažem. Teškoća se mora prevazići! Posle nje se razvedri."... U plavom porodičnom albumu počesto život pronađe decu na čijim kolenima je od malena sijalo Sunce... I da ne zaboravim  u životu se sve može simulirati i sumirati... sve sem ovakve patnje i bola... pa ipak treba biti oprezan...

PISMO UVAŽENIM VAMA...

Čak mi više nije ni žao, to što mi mećete u govor reči koje nisam ispisala nikad i nigde i što me interpretirate na vaš ustaljen i tipičan način... za moj ukus vaš uvaženi način - jako agresivan i nametljivo težak... i nemam vremena za ispisivanje romana... svako dobro i sve najbolje sa moje strane uvaženim vama... 

Danas je sve prošlo i ničeg više nema od juče... I ne polažem nikome objašnjenja svoja mala... kao ni povlašćena prava... ostala sam opet konačno SAMA!!!... Nemojte me više ni tražiti ni zvati... niti moje ime više ikad  i ikome spominjati - a znam da vi to umete itekako i nešto baš volite, iako mi je nejasno zašto i dokle tako???... 

U meni popustiljivosti nema, a zašto bih je i bilo... Vaša reč!!!... Srećno vama kroz vaš put... ja svoj put trasiram kako želim i kad želim... I teške su vaše priče i pisanje i sve što uz to ide... a ja ću nekako drugačije objasniti svoj život sebi samoj... 

Uvaženi vi... ja sam vas lepo zamolila da prestanete da mi pišete ili bilo šta objašnjavate, a da ću vas izbrisati  iz memorije koja meni jeste merodavna smernica za ovaj pravi grčeviti život, takođe ste odmah znali... onda kada ste me onako "napali" na 3 uslikane situacije, koje sam vam ja kao prijatelj uslikala negde tamo, iako nisam imala obavezu... ali sam znala da bi svako učinio isto i meni i da je to ljudski normalno očekivano... tamo gde sam videla da prijatelja ja nemam i nikad ih neću imati... tamo gde niko nije poželeo da bar i jednu sliku moju škljocne... tamo gde sam mogla bolje da prođem u nekom drugačijem smislu... nekad i negde tamo... u nekim prostorima koroz koje sam ja valjda prosijavala... I mnogo sam trpela i podnosila, a već tamo negde u prostorima tim shvatih da ne moram više ništa da trpim u tolikoj meri... da prijatelja nemam, sem na lepim rečima i to onda kad i ja njima zatrebam za nešto... a moje potrebe nikad niko nije ni oslušnuo samo... da imam neki svoj put i poriv posve drugačiji onaj usamljenički... I vidite o nekim dalekim ljudima neću ni da objašnjavam vama - meni ne trebaju pa ih uskupite sa sobom... Sreća pa sam znala Ko je dalek, pa ga nisam ni izbrisala... i bez brige ja u životu ništa i nikome ne otimam ja poklanjam... a i ono ljudi što držim, poštujem, ne smaram i ne tražim od njih ništa... ne smetaju mi, a iz nekih razloga su mi još uvek dragi... znam ih sve iz nekih lepih susreta... Životu sam se učtivo zahvalila na poklonu i ja sam opet neko ko je kroz život više kupio nego što je dobio... ja nisam onaj vaš pajac sa kojim se tako ganjate... ja sam lepo rekla da više nemam šta da podnosim, a posebno u momentima kada ste umeli da kažete i napišete ono što ja nisam rekla, a kamo li pomislila... ja se sklonim kao svoj na svoje i živim na svoj način... nesmetam prodornim i uspešnim ljudima ni malo... a tek vama profesionalcima... Bože sačuvaj!!!... Bilo je divno poznavati vas, a sada ja želim svoj stari način istrajavanja... Svako dobro!... Danas je moj tužan dan decenija kako smo izgubili nekoga ko nas je voleo i kroz život nam u svakom smislu pomagao!!!... Tvrdim i tvrdiću istinu nasušnu, a ona ipak glasi da ste postali za moj ukus previše "dosadni" - nemam adekvatniji izraz... i dugo su me vaša reagovanja dovodila do ivice razumnosti, čuda ili neshvatljivosti - ne znam ni ja sama... Ja vama nisam ništa objašnjavala... reč kao što je kazna i krivica nerado ispisujem - a čija li je zaista me ne zanima... Uvaženi vi, nije meni niko radio zlo... Bože sačuvaj!!!... Ja sam zlo radila sama, a ponajviše samoj sebi, a nikad vama ili tebi!!!... A dobro je što ste vi imali potrebu da mi ukažete na moje zločinitelje, kad ja od svojih skorelih očiju to nisam bila kadra uvideti sama... I zaista sram mene bilo što sam se i usudila da nešto pojmim od svog ovog života... a posebno od svog vlastitog doživljaja... Ko je kome i zašto bio prijatelj meni ovakvoj više nije važno... no ako je ovo delo prijateljsko, onda se pribojavam kakvo li je delo neprijateljsko... I više volim svu svoju "ishitrenost" hvala pa konačno da upotrebim vaše reči, kad nikad nisam umela ili imala svoju reč - sasvim svejedno... Spasite me svega, a posebno ovakve iskrenosti!!!... Dok iznosim svoje misli rečni tok ja ne prebacujem ni vrani sa grane što dosadno kevće, a kamo li uvaženim vama... U temu majčinstva bilo čijeg ne zalazim čak ni površinski, jer na svu sreću majka nisam... I zašto bih se nadovezivala na svaku vašu opasnu opasku - liči mi sve na kost i kosku... Sreća pa ja izrastam iz nekog cveća... Možda je Bodlerovsko i možda je zlo... Hvala uvaženi vi - mentori mi nisu potrebni, pogotovu ne sada!!!... I zaista za taj ton paradoksalne prizvučnosti koji vibrira čak do zločinačke, nemam šta za izreći ni onda, a tek sada!!!... Tužne i otužne priče o grehopadu tuđem ne iščitavam... ne tretiram mitarstva... krugove čistilišta i pakla... sigurno imaju oni koje to sve u vreme ovakve otpadije zanima... Sve u svemu - nikome dužna, a večito ostala da visim o žalosnoj vrbi samo zato što nisam još trpela, još podnosila, još svega im dobrog donosila... A meni ne kako mora ili kako treba ili kako bude... meni sve samo da ništa i nikad ne bude... Grazie!!!

ЗВЕЗДО СЈАЈА...

О, Свелепото 

једном обећаног искупљења, 

што тако 

неочекиваном изненадношћу 

отвараш унутрашње очи, 

да душе остатак 

до свевишњих небеса вазносиш, 

отвори и сада 

изашла Звездо Сјаја, 

осунчану благодат, 

па саосећајно услиши 

непобедиво смирење срца, 

ојачај молитвени шапат 

или вапај 

и не пороби скончањем, 

сумњом 

или лабавом надом 

децу вечне осуде 

и грехопада, 

кад прибежишта више нема, 

као ни утешења, 

а са оне стране плавих небеса 

има ли насладе душе, 

окрепљења,

освежења... 

ТРУНКЕ...

Трунке беспочетности нестворене

тек затворене унутар мене

кроз овај светлосни одблесак и данас

опет би нераздељиво да полете

као кроз ваздух лакоћа тече,

а два јединствена лептира

у супротности својих боја и шара

опонашају аутентичан доживљај

у оку посматрача 

и као да зов ниче

налик на треперави одсев времена

унутар другачијег видокруга

док приупитам ли тебе или себе

је ли то преображени пејзаж

изван тебе и мене

или пак свелепота што

отискује своје савршенство

унутар њихове мирноће

ту где је допуштено

посматрање изнова као опет ново

и отварање је надахнућа

док светлости прелазим круг

низ планински пут

осећајима чистине

кроз несвакидашње боје ове

и прожима ме осмишљавање

невидљиве реткости,

лепоте и вредности

коју преузимам из тебе или себе...

И БОГ ЋУТИ...

Дарови небеса отворише се 

пред узвишеном тајном 

са Божјим страхом 

и опет Бог ћути...

Појава и пројава сам

себе самога, 

а по природи људској

палој,

страдалној

слабо се сећам

и годинама тако

већ по обичају старом

без пута и циља

сличим на

пристојно промишљање

вазда умањено

спутано...

И Бог ћути, док

смиреноумље ванземаљско

одјекује у шкољкама морским,

а рећи кад затреба

коме 

кад га испуни подједнако

и страх 

и сумња...

Немарност је мој подстрек

и механички израз

оћутани исказ,

приказ,

отказ,

а покрети оловком исписани

и даље нису уверљиви

лоше убедљиви, 

а одсутност је тек накана 

да нас учини

ништавним наказама...

Велика је простота Разума

и продужетак је ничега

и горак предокус

сваког ограничења

и понижења,

па ко дарива смисао

у ризику свог тог

непорецивог спотицања

о подводне стене...

И Бог заћута 

као ова тишина

којом одвећ ретко

побеђујеш сваку

несуштинску жалост...

И Бог ћути

као последње одобравање 

ове узвишене тишине...

И Бог ћути

као мртвило необичне тишине

што ипак живототворна 

као да биће и јесте...

И Бог ћути 

као Идеја тихости

тог јединог Пута 

понуђеног спасења нама...

И Бог ћути 

као загробна тишина,

а тек да буде кроз векове

било каква чар

нашег стваралачког

унутрашњег испуњења... 

НЕМА ВАСКРСЕЊА...

Исповедање 

кроз перспективу 

грчевитог трагања и давања

та спонтана лаконога мисаоност 

коју опонашамо смртно, 

а тако аутентично 

и смирење агоније 

из које израстају нокти 

и пупољци вечне тајне 

умањујем своје тежње, 

иако сам имала некакво хтење 

по слободи овој да певам 

и спонтано да изразим 

јачину заједничких нам стања 

и покушала да спознам 

како не постоји нада 

ни контуре срећног смисла 

дивљина је неотесано одбојна 

кад Дух престане да дише у нама 

постаћу Дуж непомична, 

непокретна, 

раван равна, 

празнина тамно плава, 

па испаравам заједно 

са ордењем 

својих највећих ожиљака и рана 

равно у пропадљивост - 

тамо где нема васкрсења...

ПРОСТИРКА ШИРА ОД ВАСЕЉЕНЕ...

И док сам пред 

преузвишеним дверима 

озакоњена охладнела права 

искала и тражила, 

на очување благодарности 

унутар душе сам згазила 

и разагнати тескобу 

нисам поуздано спазила, 

па сад 

разгранати трнци промашаја 

прожимајући играју опет у нама 

без намере просветљења 

кад упркос помрачења 

као да има и осветљења, 

а почетак стварне пажње и будности 

кроз непокорност расте 

и кише проклетства падају по нама, 

а умножи се и осмели молитва туге, 

без отпуста,

без опроста, 

гледам откуп за мене 

никад није принет 

на олтару жртвеника Твога, 

јер кап сам светлости 

погружена у свеколикој тами овој, 

а знам ако се и избавим неким чудима 

из ове утлачене егзистенције - 

прострећу се стиховима песме 

и душом широм од целе Васељене... 

ПОЕТО НЕ БУДИ ПСЕТО...

Поето!!!... Поето, Поето - ниси ли баш много цењен, вреднован и много љубљен од стране оних около тебе таквог и самог... И зар ти не говоре кришом, да ћеш и ти као и све милијарде пре тебе, некаквим нетрагом проћи, за брда она заћи и никад више ко јутрање Сунце изаћи... И зар то онда неће бити некаквог славословља твог певљивог танак звук, сада већ потрошен шум, нешто налик лошем певушењу без хармоније... И зар неће на заходу свом том сада само бити онај што још чека на свој ред како би му било суђено и пресуђено у судници успешних и признатих будала... И зар ниси ти баш онај кога треба последњи пут испробати и испитати, тим подлим и горким осмехом и сваковрсним подсмехом хрпе хладног меса, оних без истанчаних емоција и закржљалих чула... Па, ипак Поето, ти мораш бити частан, достојанствен и поносан... Стој мирно и почасно... Стамено... Усправно... Не заборави да си господар Света и Свемира... Да си горди усамљеник... и генијално дете спало са неке сасвим још не откривене планете... И настави да бацаш корак далеко што даље у бескрајне плаве даљине... Корачај и граби сваки педаљ своје стваралачке Слободе... И знај да ниси само модификована биљка која тек покаткад пожели да на Човека сличи... А након свега овога, драги и љубљени Поето, схвати да баш у нарави твоје поетске ћуди и није да помислиш на некакву награђеност... Запамти све награде и сва величанства димензија и светова почивају унутар тебе и твога бића... И још нешто: Ти си најчаснији и највећи суд и судац над таквим самим собом и другога ти суда не треба... Огдоворнији си и оригиналнији од свих осталих... Озбиљност је твоја свеврлина... Ах, да ли је сада све по твојој вољи Поето, по вољи твога задовољавајућег хтења, мој грандиозни Уметниче???... Има ли задовољства... Испуњења... И пусти нека гомила и даље процењује и вага твоје речи, стихове и слогове... Нека их тумачи и критикује како им је воља... А Ти попљуј све прагове и све довратке кроз која си морао проћи... Стреси прашину са сандала... И отиђи одатле спокојан... И не допусти да твоја ватра згасне... Несмеш сагорети и мораш свему одолети... А ако икад твојој руци принесу какву повељу или плакету ти је зграби,  а питом је руком несташног и враголастог детета хитни, баци и од себе што даље одбаци... И пусти да та неуништива дивљина страсти у теби живи и траје, јер тек тако најлепше стихове дајеш... Ствараш... А Теби Александре Сергејевићу Пушкине, за ово зрнце инспирације кроз сву вечност ХВАЛА и свака СЛАВА!!!...