ВИТРАЖ...

На површини 

равног језерског огледала 

Твоје душе

изнова спознајем слике,

што одразом лепоте оживљавају 

другачију стварност воде...

Подлупљене плочице 

небеског пространства љуштим 

и као кроз левак испуштам 

проређене птице, 

што кроз неравнине свога лета 

истичу сваку супротност 

нашег непостојања...

У сусрету нашем 

опет раздељујемо провинцију 

по нацртима шаховске табле, 

секући Време на равне части 

и преклапамо немим уснама 

све облике срца, 

ширином Космоса, 

Ти и ја, 

без много сувишних детаља...

Дишемо насушном потребом 

сасвим паралелно, 

равноправни 

у ћутању прикривеног бола, 

а потом одвајамо 

битно од споредног, 

достижући тако крајњи исказ 

на витражу блиставих боја 

и опет заклањамо 

сузама непребола 

нејединство оне двосмислености 

и похрањујемо мртве природе 

преображене у нама...