Поето!!!... Поето, Поето - ниси ли баш много цењен, вреднован и много љубљен од стране оних около тебе таквог и самог... И зар ти не говоре кришом, да ћеш и ти као и све милијарде пре тебе, некаквим нетрагом проћи, за брда она заћи и никад више ко јутрање Сунце изаћи... И зар то онда неће бити некаквог славословља твог певљивог танак звук, сада већ потрошен шум, нешто налик лошем певушењу без хармоније... И зар неће на заходу свом том сада само бити онај што још чека на свој ред како би му било суђено и пресуђено у судници успешних и признатих будала... И зар ниси ти баш онај кога треба последњи пут испробати и испитати, тим подлим и горким осмехом и сваковрсним подсмехом хрпе хладног меса, оних без истанчаних емоција и закржљалих чула... Па, ипак Поето, ти мораш бити частан, достојанствен и поносан... Стој мирно и почасно... Стамено... Усправно... Не заборави да си господар Света и Свемира... Да си горди усамљеник... и генијално дете спало са неке сасвим још не откривене планете... И настави да бацаш корак далеко што даље у бескрајне плаве даљине... Корачај и граби сваки педаљ своје стваралачке Слободе... И знај да ниси само модификована биљка која тек покаткад пожели да на Човека сличи... А након свега овога, драги и љубљени Поето, схвати да баш у нарави твоје поетске ћуди и није да помислиш на некакву награђеност... Запамти све награде и сва величанства димензија и светова почивају унутар тебе и твога бића... И још нешто: Ти си најчаснији и највећи суд и судац над таквим самим собом и другога ти суда не треба... Огдоворнији си и оригиналнији од свих осталих... Озбиљност је твоја свеврлина... Ах, да ли је сада све по твојој вољи Поето, по вољи твога задовољавајућег хтења, мој грандиозни Уметниче???... Има ли задовољства... Испуњења... И пусти нека гомила и даље процењује и вага твоје речи, стихове и слогове... Нека их тумачи и критикује како им је воља... А Ти попљуј све прагове и све довратке кроз која си морао проћи... Стреси прашину са сандала... И отиђи одатле спокојан... И не допусти да твоја ватра згасне... Несмеш сагорети и мораш свему одолети... А ако икад твојој руци принесу какву повељу или плакету ти је зграби, а питом је руком несташног и враголастог детета хитни, баци и од себе што даље одбаци... И пусти да та неуништива дивљина страсти у теби живи и траје, јер тек тако најлепше стихове дајеш... Ствараш... А Теби Александре Сергејевићу Пушкине, за ово зрнце инспирације кроз сву вечност ХВАЛА и свака СЛАВА!!!...
Нема коментара:
Постави коментар