Čak mi više nije ni žao, to što mi mećete u govor reči koje nisam ispisala nikad i nigde i što me interpretirate na vaš ustaljen i tipičan način... za moj ukus vaš uvaženi način - jako agresivan i nametljivo težak... i nemam vremena za ispisivanje romana... svako dobro i sve najbolje sa moje strane uvaženim vama...
Danas je sve prošlo i ničeg više nema od juče... I ne polažem nikome objašnjenja svoja mala... kao ni povlašćena prava... ostala sam opet konačno SAMA!!!... Nemojte me više ni tražiti ni zvati... niti moje ime više ikad i ikome spominjati - a znam da vi to umete itekako i nešto baš volite, iako mi je nejasno zašto i dokle tako???...
U meni popustiljivosti nema, a zašto bih je i bilo... Vaša reč!!!... Srećno vama kroz vaš put... ja svoj put trasiram kako želim i kad želim... I teške su vaše priče i pisanje i sve što uz to ide... a ja ću nekako drugačije objasniti svoj život sebi samoj...
Uvaženi vi... ja sam vas lepo zamolila da prestanete da mi pišete ili bilo šta objašnjavate, a da ću vas izbrisati iz memorije koja meni jeste merodavna smernica za ovaj pravi grčeviti život, takođe ste odmah znali... onda kada ste me onako "napali" na 3 uslikane situacije, koje sam vam ja kao prijatelj uslikala negde tamo, iako nisam imala obavezu... ali sam znala da bi svako učinio isto i meni i da je to ljudski normalno očekivano... tamo gde sam videla da prijatelja ja nemam i nikad ih neću imati... tamo gde niko nije poželeo da bar i jednu sliku moju škljocne... tamo gde sam mogla bolje da prođem u nekom drugačijem smislu... nekad i negde tamo... u nekim prostorima koroz koje sam ja valjda prosijavala... I mnogo sam trpela i podnosila, a već tamo negde u prostorima tim shvatih da ne moram više ništa da trpim u tolikoj meri... da prijatelja nemam, sem na lepim rečima i to onda kad i ja njima zatrebam za nešto... a moje potrebe nikad niko nije ni oslušnuo samo... da imam neki svoj put i poriv posve drugačiji onaj usamljenički... I vidite o nekim dalekim ljudima neću ni da objašnjavam vama - meni ne trebaju pa ih uskupite sa sobom... Sreća pa sam znala Ko je dalek, pa ga nisam ni izbrisala... i bez brige ja u životu ništa i nikome ne otimam ja poklanjam... a i ono ljudi što držim, poštujem, ne smaram i ne tražim od njih ništa... ne smetaju mi, a iz nekih razloga su mi još uvek dragi... znam ih sve iz nekih lepih susreta... Životu sam se učtivo zahvalila na poklonu i ja sam opet neko ko je kroz život više kupio nego što je dobio... ja nisam onaj vaš pajac sa kojim se tako ganjate... ja sam lepo rekla da više nemam šta da podnosim, a posebno u momentima kada ste umeli da kažete i napišete ono što ja nisam rekla, a kamo li pomislila... ja se sklonim kao svoj na svoje i živim na svoj način... nesmetam prodornim i uspešnim ljudima ni malo... a tek vama profesionalcima... Bože sačuvaj!!!... Bilo je divno poznavati vas, a sada ja želim svoj stari način istrajavanja... Svako dobro!... Danas je moj tužan dan decenija kako smo izgubili nekoga ko nas je voleo i kroz život nam u svakom smislu pomagao!!!... Tvrdim i tvrdiću istinu nasušnu, a ona ipak glasi da ste postali za moj ukus previše "dosadni" - nemam adekvatniji izraz... i dugo su me vaša reagovanja dovodila do ivice razumnosti, čuda ili neshvatljivosti - ne znam ni ja sama... Ja vama nisam ništa objašnjavala... reč kao što je kazna i krivica nerado ispisujem - a čija li je zaista me ne zanima... Uvaženi vi, nije meni niko radio zlo... Bože sačuvaj!!!... Ja sam zlo radila sama, a ponajviše samoj sebi, a nikad vama ili tebi!!!... A dobro je što ste vi imali potrebu da mi ukažete na moje zločinitelje, kad ja od svojih skorelih očiju to nisam bila kadra uvideti sama... I zaista sram mene bilo što sam se i usudila da nešto pojmim od svog ovog života... a posebno od svog vlastitog doživljaja... Ko je kome i zašto bio prijatelj meni ovakvoj više nije važno... no ako je ovo delo prijateljsko, onda se pribojavam kakvo li je delo neprijateljsko... I više volim svu svoju "ishitrenost" hvala pa konačno da upotrebim vaše reči, kad nikad nisam umela ili imala svoju reč - sasvim svejedno... Spasite me svega, a posebno ovakve iskrenosti!!!... Dok iznosim svoje misli rečni tok ja ne prebacujem ni vrani sa grane što dosadno kevće, a kamo li uvaženim vama... U temu majčinstva bilo čijeg ne zalazim čak ni površinski, jer na svu sreću majka nisam... I zašto bih se nadovezivala na svaku vašu opasnu opasku - liči mi sve na kost i kosku... Sreća pa ja izrastam iz nekog cveća... Možda je Bodlerovsko i možda je zlo... Hvala uvaženi vi - mentori mi nisu potrebni, pogotovu ne sada!!!... I zaista za taj ton paradoksalne prizvučnosti koji vibrira čak do zločinačke, nemam šta za izreći ni onda, a tek sada!!!... Tužne i otužne priče o grehopadu tuđem ne iščitavam... ne tretiram mitarstva... krugove čistilišta i pakla... sigurno imaju oni koje to sve u vreme ovakve otpadije zanima... Sve u svemu - nikome dužna, a večito ostala da visim o žalosnoj vrbi samo zato što nisam još trpela, još podnosila, još svega im dobrog donosila... A meni ne kako mora ili kako treba ili kako bude... meni sve samo da ništa i nikad ne bude... Grazie!!!
Нема коментара:
Постави коментар