Почеци оног традиционално српског у нама и све оно што обухвата тај праисконски додир наше душе са коренима славних нам предака, што се заче народном песмом и слободарском игром, под столетним храстом и старом крушком, у недељу свету и светлу, августа шестог 2017-ог лета Господњег на дан Свете великомученице Христине... Овгодишње сусретање златиборско, у селу Рожанство, на 5 километара од скретања за Утробу, уским путевима доведе нас на узвишење ЗМАЈЕВАЦ, на чијој заравни постављена шатра и бина, а на којој ће опет запевати из грла, из вика, из повика и где ће засвирати громогласна труба и фрула и заиграти коло сваке битности наше српске... И тако сусретање ово 2017 - отвори својом аутентичном појавом срца, душе и духа Оливера Катарина, како би баш данас свима нама било по доброј старој радосној вољи наших предака, неуморних радника и сељака...
Препознатљивост традиционалне распричаности и стваралачке разиграности, настала је на овим просторима јако давно, тако да овогодишњи сусрети на Змајевцу понесоше бројку од чак 173 лета... Ово би данас, као и онда некада давно, још од наших исконских узвишених старина, стабљика саборности и заједништва, изворног стваралаштва, на којој су са поносом из утроба наших ливада и њива израстали и олиставали горштаци, планинци и див јунаци (златиборски, тарски и златарски), сазревајући пуноћама свога завичајног умећа, умешности, исказа и израза... Након Оливерине песме, окупљени народ могао је чути и угледати пријатна насмејана лица као некад у она срећнија времена, јако плодотворне музичке прегаоце - Јасну Кочијашевић и Драгослава Михајловића Канаринца...
И кроз њихову песму застре се наклоношћу пријатних мелодија најшаренија чисто вунена тканица, савршених српских ћилима, отвори се књига староставна, ћирилична, откључа целина изоштреног смисла, уметничким сликама сликара Миће Тарског, које су ове године оплемениле сваку непрестану реч изречену лепим певањем или говорењем - подједнако важно... Најпотпунији смисао кроз различитост здружених учесника и извођача, са проверено нашим српским сентиментом, без напора, далеко од бизарних упадица улица... Изван домашаја ружног, огањ наших предака, витешких и ратничких гена, честитих мудрих српских сељака, оних са шајкачом о темену, са врлином и чашћу о племену - разгоревао се и просијавао у нама... Отворена битност сваког нашег значења и постојања траје кроз векове, тај исконски титрај и трепет срца, како колективни, тако и лични свеунутрашњи доживљај... И тако своје могућности даље кроз програм показиваше многе генерације и пред нашим очима свеколики призори свелепоте игре, песме у наступима културно уметничких друштава и изворно певачких група: КУД "Ере" из Ужица, флураши (посебност овом скупу уприличише гости странци, а фрулаши Анди и Христоф који дођоше из Швајцарске и Немачке да на врху Змајевца засвирају мелодије златиборског краја...
Након представљања изворно певачке групе из Пљеваља, уследио је најсвечанији моменат - додела награда за очување српске традиције и допринос промовисању културно уметничких вредности златиборског краја (округа)... Овогодишњи лауреати са назнаком чувара традиције по оцени проф. др Весне Васовић су: Оливера Катарина, Јасна Кочијашевић, Миланка Карић, Радован Новаковић (у име студената и младих нада овога краја), две новинарке уреднице са наших телевизија (РТС и Пинк - извињавам се што нисам успела да прибележим имена; у моментима озвучење на једном од микрофона беше јако лоше; уколико сам у навођењу неких имена погрешила или нешто прескочила - најдубље се извињавам)... Даље нижу се имена добитника: изворно певачка група "Зубин Поток"...
Ту је и наша народна новинарка, борац и прегалац на свим фронтовима Живота и Човекољубља, песникиња и писац Нада (Надежда) Лукић Дринска... Она у чијим венама већ вековима неуништиво тече крв дедова ратника, страдалаца и српских патника, у свим нашим ратовима, и јунака, а чији је директан потомак она на свом упорно пожртвованом Путу вазда "САМА"...
Након доделе ових традиционалних одликовања уследила је здравица уз крчаг препун шљивовице из кога искакаше они наши благослови и благодарења, бесцен бисери... А посебно као да под овим осунчаним Змајевцем данас одјекну сва поетичност пуноће мудрости једне наше епске и народне, која каже: "КО ТИ ЗЛО МИСЛИО, О КЛИНУ ВИСИО" и тако сваком се својом духовном ругобом још више понизио...
Посебност лепоте једног тренутка у наступу (стекла сам такав утисак) три девојчице из нашег бајинобаштанског краја, које се песмом изворном и народном представише публици као "Три Заглавчанке"...
Још учесника из нашег бајног краја: оркестар младих трубача или како чусмо у најави "Дубачка група Ненада Максимовића"...
У два наврата мало повише од бине на змајевачкој ледини под опанцима лаконогих играча, летело је коло српско, около, наоколо, под небеса... Беше ту и народа који се у коло укључивао и тако своме изворишту изнова прикључивао... Својим песништвом овде се промовисаше и млади песници: Боривоје Илић из села Негдине код Нове Вароши и песникиња Маријана из Ивањице (чије презиме нисмо могли разговетно чути)... Даље својом песмом најлепше наше српске вредности оне тардиционалне проносили су својим наступом многе певачке групе - етно удружење "Завичај" из Злакусе, певачка група "Торник" са Златибора, певачка група "Змајевац" из Рожанства, певачка група "Ужичке лоле" из Ужица...
И тако одјавише програм, а неки водитељи програма, заборавише да позову да чујемо још једну певачку групу - то распевано друштво српских шајкача, који дођоше од Нове Вароши и чекаше српски смерно читавог дана да покажу певање оно наше грлено окупљеном свету... Требало би неких наредних година госте из удаљенијих нам страна пустити пре оних локалних и домаћих... Требало би и мање познатим дати шансу да се представе са мало више песме... По лепоти свога писања девојчица Кристина из расејања прочита свој литерарни запис о Завичају, вероватно исписан тамо далеко од свог златиборског краја... Захвалност дугујемо топлини великог срца још једне Милунке наше српске, која у расејању живи, а која као потомак људи из овога краја - трудом и сваком добром намереом оживљава, окупља и од заборава отрже да сачува вредност Србије и Завичаја...
И већ од 18 сати на концу овогодишњих сусретања на Змајевцу, као да ослушнусмо топот свих наших олуја, грљавина и летњих киша, које наликоваше узвишеном песништву самих вишњих небеса... А кад новим рађањем након свега изађосмо кроз олујну утробу, дочека нас у Кремнима предивна шарена дуга... Добар знак кажу...
*На лицу места запис осмислила и фотографијом овековечила на Змајевцу 6 августа 2017-е, а писањем забележила у јутро рано 7 августа моја маленкост (Весна В. Лаловић); а кад овај запис приведох крају исписивања нестало је на пар тренутака струје...
Нема коментара:
Постави коментар