I šta kad nekakav ili nikakav poraz reši da "oduzme" skoro svu unutrašnju snagu, a Horacije kao da mi šapnu i reče: "Smejući se govoriti Istinu i samo Istinu!!!", baš na tlu gde se teško neutrališe zlo koje odlično svo ovo Vreme mutira...
Jer, dobro žive oni koji pošteno žive... Novac propada od vajkada, a Vrlina nadjačava svako Vreme...
I kao da smo znali vešto pričati o krajnostima svakoga zla... a kao da zaboravismo u tom pričanju prepričavanja, da svoju krajnost ima i Dobrota... Sloboda...
Pa opet, teško onome ko zna da tek ništa više pouzdano i ne zna!!!...
Danas Vrlina kreće i poglede gomile okreće od sebe... Ne štedim reči... Besplatne su...
I kao da opet oni koji su vekovima najviše ćutali, ne uspeše da se proslave mudrošću...
U noćnoj tišini još jedan Čovek budnosti, koga bi trebalo nazvati genijalnim nesrećnikom...
Još od starine i Ovidije i Homer, tek pevaju o čudesnostima posvuda po svetu...
A kukavičluk najstrašnija moguća kazna i nijedna joj strast nije po strahoti ravna...
Vergilije koji je stigao do poslednjih 11 godina u svom svetu...
Ko će još da se povuče na Sveto brdo ono???...
Bezuspešni pokušaji doterivanja višetomnog speva...
Poslednji posmrtni oduvak svih pesničkih želja... Spaliti svu rukopisnu zaostavštinu do potpunog uništenja... Bez volje, bez ostavrenja...
Kremacija Vrlina... Iskorak... Izlazak iz tabora najčvršćih kamenih utvrđenja...
Ipak, kao da poželim da svojim nestankom i zastankom izmerim svo ovo i ono Vreme klepsidrom, a pomrčine Puteva naših tamnih tek da rasvetlim žiškom male staklene lampe...
A ukoliko naučim da pišem biće to ispisivanje perom sačinjenim od kostiju ptica...
I biće to najpre na papirusu...
Poslužiću se lenjirom i šestraom, kako bih iscrtala pravilna i srazmerna slova...
A nešto kasnije neka to bude najlepši trag koji ostavljam iza sebe u toj knjizi žutih voštanih stranica...
I nemoj poverovati da ću za odbeglim Tobom u ruci pridržavati crnu rukavicu ili možda jedan krhki balsamarijum... i da ću u njega, po ko zna kom usudu i uputstvu, sakupljati suze umesto iznenadne avgustovske kišnice, one sa Dunava...
I, da!!!... Za Lukulove gozbe nisam sazdana ja... Za raskoš i lagodnost...
Pridružiću se Albatrosu, sa kojim ću ispiti kap po kap Vode Žive, iz jednostavno izvajanog zemljanog krčaga...
A kad posle mnogo, mnogo vekova počnem da oslikavam platna, Ti ne traži logiku svoga postojanja na njima, jer tamo neće biti Tvoga dragocenog i cenjenog lika...
Moji će likovi mili, biti dvoglavi, a iz predmeta unutra moje sobe izrašće zlatotkana krila... Prozirna i čista...
Ja se neću skrivati ispod hladne maske...
I neću se zagonetno osmehivati kao Mona Liza...
I zauvek ću nositi beličastu onu toku na glavi, po kojoj ćeš tek razlikovati eho moje metamorfoze...
Нема коментара:
Постави коментар