ПОМРАЧЕЊЕ...

Проспи идеалну простоту ову

гледајући разроко ка хоризонту

док отичеш као нема 

плутајућа трска

низводно реком

која безизражајно

и вечерас замрсује

помрачење Сунца

између ове две

нечастиве празнине

које ничим нису наше...

И прости припростој госпи

срећу која низ она брда

својим котрљањем

никад није до понора слазила

и са страхом све мање је пазила

и бездушним усудом

стазе нам тек златила

и радости гасила...

И што нас је тешком намером

за камене литице хриди

клиновима закивала 

и превирањем двогубим

потајно завлачила

као прекисело тесто 

смркнуто развлачила...

И крљушт зарђалих векова

и прикривених наслага

забраном свих наслада

са кишног облака

покретом стврдлог нокта

наочито свлачила

и крвавом омчом 

лажно навлачила...