У ТИШИНЕ ДУНАВА...

Отишао је ток...

Почетак је непроходности...

Сунце дочекује повратнике - те милијарде устрепталих чула...
Тамница душе у непостојању...

Модрина плава ћутање слама...

Мораш одустати!

Мораш одустати!

Одлазе срећни да би се извратили несрећни, носећи под левим капком, мирис хладне дунавске кише...

Плачем у зарђалом олуку...

Под мојим табанима тромо шушти осушено камење и усахла трава...

Будим се тог одређеног дана...

Из огледала истичу реке поразне запитаности...

И само још дунавска киша удара о бокове старе челичне олупине оронулог брода...

Потапам Реч и пре него је изговорим иза твојих леђа...

Дубине су убоге да би се у њима зацарило нешто мање од бесконачног смисла...

У усплахиреним сновима помислих да ходам водом...

А кад посумњах у лежерност својих корака, чудесно почех да тонем кроз урушене зидине присећања, падајући спрат по спрат све вишље, у залеђене паклене тишине Дунава...