Дарови небеса отворише се
пред узвишеном тајном
са Божјим страхом
и опет Бог ћути...
Појава и пројава сам
себе самога,
а по природи људској
палој,
страдалној
слабо се сећам
и годинама тако
већ по обичају старом
без пута и циља
сличим на
пристојно промишљање
вазда умањено
спутано...
И Бог ћути, док
смиреноумље ванземаљско
одјекује у шкољкама морским,
а рећи кад затреба
коме
кад га испуни подједнако
и страх
и сумња...
Немарност је мој подстрек
и механички израз
оћутани исказ,
приказ,
отказ,
а покрети оловком исписани
и даље нису уверљиви
лоше убедљиви,
а одсутност је тек накана
да нас учини
ништавним наказама...
Велика је простота Разума
и продужетак је ничега
и горак предокус
сваког ограничења
и понижења,
па ко дарива смисао
у ризику свог тог
непорецивог спотицања
о подводне стене...
И Бог заћута
као ова тишина
којом одвећ ретко
побеђујеш сваку
несуштинску жалост...
И Бог ћути
као последње одобравање
ове узвишене тишине...
И Бог ћути
као мртвило необичне тишине
што ипак живототворна
као да биће и јесте...
И Бог ћути
као Идеја тихости
тог јединог Пута
понуђеног спасења нама...
И Бог ћути
као загробна тишина,
а тек да буде кроз векове
било каква чар
нашег стваралачког
унутрашњег испуњења...
Нема коментара:
Постави коментар