Volim da se pomračenja nikad ne bojim... i volim kad "pomračenje" opet krene, Poeziju neku novu, kod mene da stvara kao novu... I tek kao da umem, da se približno ispravno potpišem, a tako pomislim da umem i da malko pišem iako pisac nisam... teška je to kategorija... preteška... I tek tako kao da iz mene neizdržljiva nezadrživa nekakva pesma krene i ja krenem u stihove sve da okrenem, malo interesantnije život obrnem... preokrenem... kategorija poluteška... iako ja ne znam svoj krug pesama po opisu da razvrstavam... a šta napišem ne znam ni ja sama... i ko mi dao za pravo da pišem... i tek tako kao da umem i među pesnike da zavirim, zalutam, a pesnik nisam... niti tako mogu da se definišem... lažno potpišem... I tek tako kao da ne umem ni da objasnim: ni ko sam, ni šta sam, ni kako stigoh dovde!!!... A ako sam i krenula iz nekog stanja nepomičnosti klete... Kao reč poetska, svežinom svojih kišnih kapi baš večeras izli se reka Slova... "Sedela sam ovde pokušavajući da nađem svoje ja i bila sam iza svoga ja i potrebno mi je sada da premotam svoje ja"... Izvini moje ja što te pišem sve manjim i tanjim slovima!!!... Nisu mi dali pravo ni da se malo "gordim"... "I rekoše da svi ljudi krvave kao ja"... "Volim Život mada nikada nisam prodala svoju dušu"... ili "Šta sam naučila na Putu"... "Ljudi su kao muzika... neki govore Istinu, a drugi su bučni"... Slično, ako ne i gotovo isto je i sa Poezijom... Ja stavljam između te dve vrlinske kategroje potpuni znak izjednačenja onaj što smo naučeni da ga zovemo JEDNAKOST... "Muzika (POEZIJA) pomaže nam da govorimo reči koje ne možemo uvek da izrazimo"... "Muzika (Poezija) je moje bekstvo od svih sranja u Životu"... "Zaboravite svoje neprijatelje sada, ali zapamtite kretene za nešto kasnije"... ili "Nikad ne zaboravite"... Pomračenje svih naših sećanja... Možda najtežih 10 godina usled kojih su i pršljenovi kičmeni popustili... i mi preslabo mali svašta dopustili da nas skrši i smrvi... da nas zadesi... decenija prođe jedna cela... od kako je otišao naš deka... Jedni mi rekoše da se ne družim sa onim... drugi mi kazaše da se ne družim sa ovim... a ja na početku ne poslušah ni prve, ni druge... družih se sa svima... i zato sad na kraju družepagubnog puta - kažem: Hvala Bogu, pa ostadoh sama... To što bivši prijatelji, lažni prijatelji i na kraju i neprijatelji mogu da nam vide profilne i naslovne fotografije, pa još ljigavo uliznički i da ih lajkuju i nije neko iznenađenje... I dalje mogu pričati u vremenu prošlom... bila jednom jedna Veca, no to im više ništa ne pomaže... a meni kao jedinki sve ove decenije odmaže... Život je šareni karneval vešto upakovanog licemerja pod zastavom isplakane ljubavi... A onda se slučajno dogodila šarena torta... "Slab je svaki autoritet koji nije potvrđen istinskim umom, a istinskom umu nije potrebno da bude potvrđen bilo kojim autoritetom" reče jednom jedan Eriugena... Srodno tome Platon kaza: "Zlo se ne može uništiti, jer prinuđeni smo da uvek imamo nešto nasuprot dobra; zlo nema svoje mesto u bogova, ono je neizbežno u sredini smrtne prirode i oko nje, u ovom čulnom svetu. Stoga treba što je brže moguće pobeći iz ovog sveta. A bekstvo se sastoji u tome da postanemo koliko god je to mogućno slični bogu; a postati sličan bogu znači biti pravičan i smeran družeći se s mišlju"...
Нема коментара:
Постави коментар