МОЈЕ ТРИ ПЕСМЕ ПОСЛАТЕ НА КОНКУРС "ГАРАВИ СОКАК" 2014...

У ИМЕ РЕЧИ МИЛОСТИВЕ

У име Речи милостиве, самољубиво пространство

Неизмерне Среће, својим замором, као да трује

Бездушне и осиромашене Речи још непробуђене...

Спутане и без сјаја, недовршене – Речи милостиве

Песме, као бисери свемудрости, ако заблистају

Усред баченога блата и овога дана, овде и сада...

У име Речи милостиве, унутар срчаног језгра,

Судар Љубави у мени, као да угрожено живи.

Издаја изневерених Нада у скривеним дубинама,

Горке Истине без трунке надахнућа и сванућа...

Згасла лепота присећања... У име Речи милостиве,

Остају смислени трагови и звуци, у смирају

Ове ноћи, све од неких прошлих избављења...

РЕЧ

Реч угледана у немој празнини дана

Реч избачена ван просторија Среће сада

Реч у видљивој провидности заборава

Реч специфичне лежерности контролисаног Духа

Реч не много говорљива и јака овога сата

Реч смислена и разумљива тада као и сада

Реч ослепљеним сном буђена некада

Реч у мени вечерас спава млада

Реч из праха васкрсла и прерасла

Реч полагана и од таме ноћи врана

Реч као немогућност најлепшег кишног таласа

Реч у срж душе повезана ланцима раја

Реч гвоздене правичности песничког исказа

Реч у пијанству плаветнила као некад спава...

ЗАПИС О РЕЧИ

Вечерас Ја сам Реч рођена из хаоса, из преголемог

Царства неминовног нађеног бескраја, пред очима

Бљештавог поноћног преиспуњеног Месеца...

Вечерас Ја сам Реч скривена у златној жици

Свелепоте Свемира, те чудесно записане живе нити,

Што најдивније стихове магнетима својим привлачи...

И са гране у овај запис о Речи и цвет један бели, нека

Стане, остане и у овом малом стиху сутра осване...

У грчевитом тражењу, неће се одазвати моја Реч,

Све док не сазри у мени као Песнику и Човеку...

Почесто покренуће Реч северни ветрови и морски

Пенушави вали, плаве пучине и поноћни звуци мали...

А на крају записа о Речи, кроз сузу заискри Реч у оку,

Под хладом старе миришљаве разгранате липе...

Реч без гласа, дремљива и  посве мирна, да би опет

Можда сутра, у мени изникла и за срце ми срасла...

*Написане и послате 20. фебруара 2014.

  

ТАНГО ЈЕДНЕ ИДЕЈЕ...

 

У безбројности повезаних интереса, велика сналажљивост једног усавршавања, може ли изградити самокритички одељен осврт, без неправилности, без срећне исправности наслеђене чистоте, као у време истинског рата и мира, али и посвећености сваком споредном питању???... 

Изградња као да објашњава све задатке недвосмислених остатака, свих оних неуспелих успеха, на вест о тобожњој позицији сопстевних погрешака...

Активност без извесне идеје ишчезава у књижевном стваралаштву, једне збуњене мале класе, као низ неправилних узрока, тог незаустављивог колебања у монолитном раздобљу једне личности...

Критика једне идеолошки крупне боје у најмању руку, као да намеће сва садашња сагледавања познате дискусије...

Стварност заобилази јачање пред опасношћу свог безкласног штита...

Резултат развијености кочи мисао пољуљаног процеса, унутар извесне борбе и уступака, чије је деловање случајност наметнутих и противречних животних принципа...

Претварање улога са нарушеном једнакошћу смисла и осећај за концепцију примамљиве мекоће, без услова заоштравања, покреће точак историје, али без закључака поштовања...

Јачање неуспеха сачувало јесте доследности свих актуелних деловања, без обрачуна и поузданих фраза једног тимског рада...

Савладати унутрашње одговоре изненађујуће деморалишуће, као да олакшава став и осветљава карактер запостављене јесности и пасивизације, свих водећих структура...

Једностраност јесте вид апстрактне борбе и истовремено олакшавање несвеснога...

У том мишљењу олакост доноси непрекидност јединственог деловања, па чак и пасивност критичког мишљења...

Повезати снагу аргумента са тежњом детаљнијег осврта, живот као да одводи у заборав свих успешно напредних  остварења...

Повластице демагогије подносе се разним афирмацијама свих прогресивних идеја и савремених система...

Време упрошћено и искључиво произвољно, као да сав привид дезорјентације потпуније усмерава у сфере вишег развоја, али без подривања демократске имагинације...

Решење збивања без бојазни и најопштије илузије, манифестује сва схватања малограђанске способности једне људске свести...

Прилагодити став политици нових повезаних делатности, није ли стварност још једне спреге у недостатку културног прогреса идеје...

Назадне слабости и облици сувише афирмативних развојних односа, нису ли непотпуна схватања у ангажованости свих далекосежних тенденција за постигнуће успеха...

Неоспорна је реч без препреке прилагођавања свим јасним изазваним сумњама, тамо где свесна назадност, као да у пракси изналази све оне инструменте идеолошки специфичне свести...

Анализа идеја и  најкраћег пута, кроз стварање бирократске критике, креће ли се по инерцији јавног мишљења, затвореног у свим разервама према недужно узнемиреним факторима???...

А за неке неформалне промене међу људима, без изоловане мисли једног прогреса, као да усложено питање може очекивати што безгласнију зрелост и још један продор у мисли властите организације, без оног развијеног смисла и акције, кад мисао екстермно занемоћа паралисана...

Нема срдачности идеје, а ни сабласних авети прошлости, у критици једне стварности, одвећ другачије и динамичније, за јачање свих наслеђених пасивности...

Није ли и способност једног лутања кроз реч, само зато да постепено сваку мисао загреје оном снагом развијене пажње, без одговора, који одговара афирмацији свих збивања и незбивања???...

Танго једне идеје бивања... 

ПЕСМА НЕМОЋИ...

Јесмо ли јутра 
долично озарили
трептајем плаве магле
у пространству 
свеопште пустоши
без издаха и даха
а за сневање 
и маштање
између три сенке...

Је ли разочараност наша
на обали језера плавог
те једне лепе 
и летње слутње
дорасла игрању
и поигравању
страсти непривлачне
три сенке...

Је ли једноличност
и сок од зове
довољно посустао
од нашег бола и
свељудске патње...

Је ли горда усамљеност
и омамељеност
једне одбачености наше
дошла кроз сву
пустош и празнине
услед страсне блудње...

Јесмо ли плавим димом
оживели насушне
унутрашње сокове живота
и покретачког кола
једног стваралаштва
и енергије
свечудесног 
поетичног певања...

Јесмо ли у невреме кишно
пустили све збуњене зене
и три сенке
низ груди огољене
Поезије...

Јесмо ли у преданости
очају, беди, јаду и
злокобној љубомори
долично одлучили
у тору
све даљине плаве 
и сакрили од града
скрушене главе...

Јесмо ли у души
свих наших Космоса
зашуштали нечујно
као она наша
песма немоћи
и немости...

ПРАЗНО РАЗНО - РАЗНО ПРАЗНО (РЕЧ БИСТРИНЕ)...

Као кроз празно разно, разно празно (РЕЧ БИСТРИНЕ)... Као кроз притајеност стишаних подземних вода, у полумраку језерке ледене воде, тамо где одсјај пуне месечине, у изливајућем блистању и битисању, још једне искричаве кише, шапатом накваси временске каљаве бразде опустошене даљине... Тамо у том пламу ноћи, где одушевљење немо издише и где зашуме кроз пискав глас птица, све овоземаљске тежње и чежње, као да самилосно језде ватрене чезе, неком мелодијом још једне тужне песме... Месец својом пуноћом смираја, као неке беле лењинградске ноћи, заголица бескрај и пробуди пространства љубичаста, као кроз тишину распетих снова и као кроз радост свилене нити, унутар дубина плавога дима... А кад захуче идеје из угризле усне и огрезле воље, у трулом задаху ништавила, из камена као да ће бити извита РЕЧ БИСТРИНЕ, што ће понизно зашумети кроз сва лањска сновиђења... Монотона питања без сласти и осмеха, сетно ће у сумрак тромог уздисаја, као кроз навек склопљене очи из брезових младих гранчица умлачити тешке капке, што их громови из љубичастог бескраја у свануће летњом кишом откривају и покривају... 

SLIČAN ODBLESAK PLAVOG...

Kiše padaju podjednako besno i strasno i leti, kao i o tužnoj jeseni
Nema olakšavajuće okolnosti na tragu promašenih tuđih života
Okonča se i zgasne i najveća lepota, kao i čovekova dobrota
Nema potrebe da te zdrma struja ili udari grom ispod duda
I nije važno ako te nešto povredi, a ti stisni uši i progutaj
I nije važno ako te život izlomi, izbezumi, uplaši i porazi, pogazi
Na dnu rečnog mulja nije moguće uspraviti slomljena jedra
Slobodno pusti suzu, neka ti oplače najdivnije sjajne oči

I sve kad izgubiš porazno i lažno
Misliš li da ima još borbe vredo išta
Ponosno koračaj, bez i jedne reči negodovanja
To su oglodane kosti naših života

Ne smatraj da si zaludno pogrbio zgurena leđa i pleća
I da si zakolutao očima preglasnim krikom ćutanja
Neka sve čitaju sa svojih, mesto sa tvoga lica
Neke trke nisu vredne, ama ni jednog skoka, veruj
Svi plutaju na površini ionako banalnih izguljenih života
Vešti su da prikažu i nepostojeću svoju sreću veću
Život je mnogo osorniji i to sve više što si ti uporniji

NELSON MANDELA...

Nobelovu nagradu mira 1993-e podeli u Oslu sa De Klerkom

Energični prvoborac protiv obespravljenosti, diskriminacije i aparthejda

Latio se velike borbe, a za čast Slobode i ljudskog dostojanstva Crnaca

Sin, vođa i prvi obojeni predsednik Južne Afrike od 1994 do 1999-e
Optuživali ga pod vidom i imenom teškog veleizdajnika
Nazvaše ga i najčuvenijim političkim zatvorenikom celoga sveta

Masovne proteste i kampanje organizovao i budio vrlo vešto

Advokat po stručnom zvanju, pa 1952 otvara prvi obojeni advokatski biro u Johanesburgu

Naglio je smanjenju razlika između bogatih i siromašnih Južne Afrike

Dobar deo života (skoro polovinu) proveo iza rešetaka u najstrašnijim uslovima

Eto, posle 26 godina robije teške, pušten 11 februara 1990 na slobodu uz veliko slavlje

Letele su nakon toga reči: "Praštanje bez zaborava" ili "Oprošteno, ali ne zaboravljeno"

Aktivista u mnogo čemu, pa i u militarnoj organizaciji "Koplje nacije"

DŽEZ, DŽEZ, DŽEZ - O TAJ SAV ILI SAV TAJ - DŽEZ...

 

Negde tamo na početku 20-og veka, u gradu pod nazivom NJU ORLEANS, koji pripada južnoj američkoj državi LUIZIJANI, pojavio se DŽEZ, novi muzički pravac koji je u sebi sažeo sve one tekovine evropske muzike, sa već dobro ustaljenim elementima iz folklorne muzike Crnaca Amerike. Ti folklorni elementi Crnaca, obilovali su izrazito bogatim AFRO ritmom, kao i karakterističnom melodičnošću, što kada je sve nakalemljeno na evropsku harmoničnost, uz dodatak muzičkih instrumenata, već viđenih u umetnosti evropskoj, dovelo od nastanka ovog novog zvuka - DŽEZA. Crnci su na amerčko tlo iz svoje prapostojbine doneli bogatsvo muzičke tradicije i raskoši, sa mnoštvom obilate fantazije, što je dovelo od toga da se iz simbioze svog tog afro i američkog zvuka, dogodi potom prava evolucija - revolucija, mnoštva novih muzičkih vidova, obrisa i stilova. Jednom rečju - MUZIKA.
Temelj na kome počiva ova muzika jeste IMPROVIZACIJA, dok džez stvaralac ima u zadatku da svo stvaranje muzike vešto preoblikuje-oblikuje pritom stvarajući mnoštvo preobraženih dobro improvizovanih varijateta. U tim improvizacijama ogleda se sva virtuoznost i kreativnost džez umetnika-stvaraoca, ali i celokupnog orkestra i svakog instrumenta (trube, klarineta, saksofona, bubnja, kontrabasa, klavira), kao i njihovih samih izvođača. Ono što je pored pomenutih instrumenata najvažnije u DŽEZ muzici, upravo jesu sami ljudski glasovi - ti predivni vokali.
Nukleus DŽEZA jeste RITAM, koj iima za cilj da se razlista do veoma komplikovanih i dobro posloženih vidova, iako poreklo vuče još iz primitivnih plemenskih muzičkih crnačkih ritmova. Među najistaknutije ritmičke vidove džeza spada SINKOPA - gde dolazi do prenosa naglaska upravo na nenaglašeni deo mere. Što se tiče melodije i harmonije, one kreću od neke teme, a potom prate improvizaciju kroz mnoštvo varijanti. Tema sadrži 16 ili 32 takta čija je harmonična osnova jasna i koristi se za improvizovane varijacije KORUSE. Zastupljenost instrumenata u džezu je veoma obilata i  raznolika, pa stoga imamo 3 grupe instrumenata po njihovoj funkciji, a to su: melodijski, harmonski i ritmički instrumenti. Kod nekih varijacija instrumenti mogu dobiti jednu ili drugu funkciju. Ono što je tipično za džez jeste istaknuto prenaglašavanje različitosti u bojama i karakteru tona, tako da se često ističe individualnost nekih instrumenata i spočitava se ne samo njihova boja, već i virtuoznost. Za džez su tipični duvački ansambli (limeni duvački instrumenti i saksofon), uz neobilaznu ritam-sekciju, koju čine sve te udaraljke, gitara, klavir i kontrabas. Ekspanzija i porast novih stilova i vidova, doveo je da u džez bude uključena gotovo većina svih muzičkih instrumenata, pa tako dobijamo raznolike ansable, pa čak i velike simfonijske orkestre na sceni.
Pre pojave džeza postojalo je nekoliko muzičkih vidova, koje su takođe stvorili američki Crnci. Tako imamo narodnu muziku, crkvenu, salonske igre, vojnički marševi evropskog korena, koje su Crnci još u 19 veku primili i svemu tome dali jednu sebi tipičnu interpretaciju: svoj ritam i stvaralačku maštovitost. Tako su njihove crnačke spiritualne (duhovne) i narodno religiozne pesme, upravo izrasle iz crkvenih pesama Evrope, ali su dopunjene i oplemenjene primesama crnačke improvizacije. Tu je i BLUZ (BLUES) koja predstavlja svetovnu narodnu pesmu, koja je po karakteru solistička, a po svom sentimentalnom zvuku iskazuje čežnjivost za prapostojbinom svojom.  Na dalji razvitak džeza, BLUZ je doneo mnogo toga. Po zaniljivosti ističu se radne pesme u kojima ima čvrstine ritma, i sve su skopčane uz rad i mnoštvo različitih oblika plesa, kao i sa ritmom sinkope, što se još sve naziva REGTAJMS.
KALSIČNI DŽEZ rađa se simbiozom svih ovih oblika i tada na svet dolazi NJU ORLEANS STIL DŽEZ, čiji je tvorac bio LUJ ARMSTRONG (1900-1971) najkrupnija ličnost džeza. Beli deo populacije NJU ORLEANSA prihvata DŽEZ muziku i počinju izvedbe na njima svojstven način, pa tako nastaje DIKSILEND DŽEZ, koga prihvataju i Crnci, koji mu opet daju svoj prepoznatljiv pečat. Centar džez muzike je 1920 postao ČIKAGO, no beše to stil koji je naglašavao solističke deonice na vrlo virtuozan način odsvirane i to na raznim instrumentima. Uz limene duvačke instrumente, sada imamo ulet saksofona, kao vrlo melodičnog instrumenta. U toku I svetskog rata džez se širi Evropom i osvaja publiku i to široke mase, tako da ČIKAGO STIL do 1930 godine beleži svoju dominaciju.
U 4-oj dekadi pojavljuje se SVING, po ritmu  i melodiji dosta mirniji, a po harmoniji jako bogat, uz šta su išli  veliki sastavi BIG BENDOVI, kao i omanji sastavi. U ovom pravcu ističu se naročito BENI GUDMEN, KAUNT BEJSI i LAJONEL HEMPTON. POL VAJTMAN osniva SIMFONIJSKI DŽEZ, koji interpretiraju veoma veliki sastavi orkestra. Pošto improvizacija ne može biti na povećem sastavu, stoga se ona daje solistima koji treba svojom virtuoznošću da iskažu svo majstorstvo. Ali se opet stvara  i čista improvizacija pri malom broju muzičara na koncertima nazvanim DŽEMSEJŠN - čiji su priređivači preoduševljeni obožavatelji džeza. Dolazi i do nastanka BUGIVUGIJA - što je ustvari klasičan stil sa osobenim punktiranim pokretom u basu. 
U posleratno vreme džez opet postiže neverovatan razvitak, pa uz renesansu klasičnog džeza, opet iskrsavaju novi stilovi. Tako u noćnim barovima HARLEMA nastaje BIBAP, koji je imao u vidu manje sastave sa veoma naglašenim improvizacijama, najvišim tehničkim i izvođačkim veštinama. U ovom stilu iskazuju se ČARLI PARKER i DIZI GILESPI - jedan od najvećih džez trubača ikada. Bilo je to obilje bučnog i temperamentnog karaktera, sa visoko zvučnim tonovima, naročito trube. BIBAP je najizrazitiji oblik HOT DŽEZA - VRUĆEG DŽEZA.
Godine 1950 pojavljuje se KOULD DŽEZ - HLADNI DŽEZ, sušta suprotnost vatrenom džezu, dosta mirniji i staloženiji sa osloncem na pravce unutar profesionalne umetničke muzike toga doba. Dolazi do uspešne primene polifone tehnike. Progresivni džez nastoji da se približi što više modernom konceptu muzike, što je činio STEN KENTON, a moderni opet džez iznikao polovinom 60-ih godina, poseže za kamernom muzikom. FRI DŽEZ - SLOBODNI DŽEZ javlja se 60-ih godina i on odskače od svih tradicionalnih ramova i šablona i u svojim interpretacijama dopušta dosta slobode.
Svojim ritmom i improvizacijom, džez je uticao na velike svetske kompozitore: Stravisnkog, Bartoka, Hindermita i Onegera.
DJUK ELINGTON (1899-1979) američki džez pijanista i kompozitor, decenijama je vodio najčuveniji džez orkestar. Napisao je preko 1500 najvrednijih dela džeza. Jedno vreme bio pod uticajem svinga, a kasnije unosi egzotične elemente. Ipak je na kraju objedinio sve osobenosti i kreirao svoj lični stilski izraz.
DŽORDŽ GERŠVIN (1898-1937) američki kompozitor primenio je džez elemente u svom stvaranju. On ih je stopio sa tradicijom Evrope i tako postao tvorac američke nacionalne muzike. Najveći uspeh donela mu je "RAPSODIJA U PLAVOM" za klavir u pratnji orkestra, a potom i delo "AMERIKANAC U PARIZU". Proučavajući folklor Crnaca iz Južne Karoline on je 1935 napisao svoje remek delo operu "PORGI I BES", gde je istaknut socijalni problem američkog juga.
Džez se u Jugoslaviji javio polovinom 20-ih godina: u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Bili su to mali sastavi amaterskog naličja. Peofesionalni razvitak jugoslovenskog džeza počinje tek posle rata, kada se stvaraju džez orkestri, pri radio stanicama, kao i ansambli (Zagrebački džez kvartet osnovan 1959 - najzančajniji manji džez ansambl Jugoslavije).
    

ПУСТИЊСКА ОАЗА...

Посматрам као кроз мрачно платно

милозвучност северног и јужног ветра

на северном небу

Андромеда звезда сјајна

а на јужном небу

Херкул у сазвежђу

тражених небеских звезда,

глава, завичаја и малих права...

Од летње кише и дринске магле

бежим, у пејзаже три пустиње далеке

Сахаре, Калахари и Гоби,

тамо где стиском прскају стене

и где се дробе, глобе,

сложе, али и множе,

до распрскавања од силне

лепоте и слободе,

од чежње и дремљиве воље,

тамо где пустињска ноћна роса

и сво то искричаво њено иње,

једино дају влажност и влагу,

па и важност и лажност, 

али и љубав и снагу,

уз музику и блуз гитару...

Исполирана зрнца и

прашина пустињског песка,

ветром разнета по

необичности предела,

прашина ношена звуком

на стотине километара

пешчаном олујом и 

неком чудесном струјом...

Пешчане дине нису

покрај, а ни украј Дрине,

дине од песка, где само

пустињска оаза, служи

да потакне опстанак и живот...

Сва та зрнца исполираног песка

се окомито стропоштају у реч,

низ стрме нагибе пешчане дине,

да прсне око и реч од милине силне...

Кише низ спруд негде теку, а

нисмо звали кише у освит зоре,

и као да их неко посла да изнова

зажуборе бистрим потоцима, баш

у освит нове јулске зоре, 

неке боље воље моје... 

 

ПРЕНЕТИ НА ХАРТИЈУ-ПЛАТНО или још једна, ова моја мала, унутрашња ПРОЈЕКЦИЈА...

Ако је "садашњост кључ за разумевање прошлости", онда се Ја свом овом малом заоставштином данашњих узрока и трагова, том много идеалном савршеном збирном скупином свих важних информација, управо враћам бар 3 до 4 милијарде година уназад... Иако живим и пишем и мислим сада, ја све што хоћу да кажем има везе са најудаљенијом прошлошћу... И тако зачепркаћу свим силама данашњег ерозивног дејства, свом том јулском кишом, летњим ветром, невидљивим таласима, па и неким чудним мразом... Зачепркаћу по седимнетним стенама и по свим тим дебелим наслагама и по најситнијим комадима делова искључиво вулканског порекла... 

Јер, шта је моја душа, ум или тело, ако не до парче или исечак копна вулканског порекла, које више или мање тек условљавају и хоризонтална и вертикална померања и кретања... По свом том непрегледном картограму пребогатог људског живота, пратим мноштво сеизмичких кривих линија, на зонама опасних сеизмичких подручја, што ипак знају да се у свом епицентру и свом јачином својим магнитуда испоље на крају крајева - и као јаки и као врло јаки, али и као катастрофални... Једном речју - земљотреси... 

Земљотреси речи, чија жаришта потресају стабилну Земљину кору у дубину чак и до 60 километара и чине их управо јаким сеизмичким подручјима... Треба се сада орјентисати по свим тим добро уцртаним и разврстаним мапама живота, али и по неразврстаним, мобилним зонама и круговима Земљине коре, као по неким колутовима од дима цигарете...

Живописна поларна светлост моје лампе у четинарској шуми, проналази мноштво људских трагова (животињске игноришем), управо у кори Земље плаве планете, која се креће око Сунца...

Из дубоких унутрашњих ровова, износим кофом старе копнене наслаге, бришући камене плоче набраних планина, тамо у зони океанских гребена и котлина (депресија)... Видим све те линије великих морских раседа са попречним поремећајима, као и подморске приобалне зоне...

Променљивост данашњег прибележавања, као да доноси неке нове таласе осеке и плиме, док дејство немирних речи и вода, односи све те седиментне наслаге... Снага јаког ветра, подиже песак и шљунак са обала, и као да неким новим олујним таласом, креће у припрему за тешка и разорна пустошења... 

А ја!... Ја сам коралски спруд, а корали су познати по својој нежној крхкости... Бомбардовање и ерозија, док шикља пена речи, а таласи се дробе и разбијају о дно најдубљих подземних пећина... Настајање и распростирање скупљене реченичне енергије... Од новог стропоштавања, треба узмицати и повачити се, па таман да се више никад и ништа не деси...

Непрегледне степе планинских пашњака... Но, Ја сам ни ледник, ни стена, а ни степа... Ја сам пливајућа алга непрозирна и мала на површини животног планктона... Унутар мене, као да оживе сва она слепа мала пећинска бића и створења... И тако ту одједном живе-оживе ларве гусеница, црва и инсеката, па и даждевњака и малих љускара... Живе-оживе и слепи мишеви, што сваке ноћи лете по најдубљим тминама пећине мога срца и тамо се хране инсектима...

И тако сам Ја опет, и одједном опет, сво оно мноштво огромних унутрашњих подземних пећинских мрежа, још довољно неиспитаних и неистражених... Ја сам оно мноштво бајковитих рељефа да ти око стане, и прекрасно извајаних видова и облика... Ја сам оно мноштво нагомиланих седиментних наслага и наноса, мрачних подземних ходника... У мени опет доста шупљина и пећина, пукотина и пролаза, јама и басена, мембрана...

Све саме наслаге, талог и скрама... О, да!... У мени капљу капљице подземних вода и забеласају се у својој лепоти и красоти, само ретки и надалеко чувени пећински кристали... 

Но, на крају бескрајног крајњег пројектовања, да се добро запитам: да ли је ова моја тренутна унутрашња пројекција (опет из неког ината), овај мој мали пренос на хартију-платно: кос или конусан (раван), цилиндричан (ваљкаст) или екваторски... Или је пројекција равни или условна, или зенитна (азимутна) или неправилна, или је еквивалентна или конформна, или централна (гномска) или паралелна (ортографска)... Не, знам!...     

ТРЕПТАЈ...

У трептању посред небеског свода, закликћу нека нова слова, опет, као сребрнасти вали мали, а плави, у жутој светлости Месеца у целости... Небеска струјања снажним брујањем од живота зажуборе, као кроз бескрај ту трепераву светлост опет измаме и то тамо где боја плаветна, горда небеса поносито поздравља... Душа јој није од сјајне пене, а очи су негде загубљене, под тим далеким брдима највишег брега, јер трептај пробуђеног унутрашњег света ту јутрос дрема... Земља је забораву досуђена на пречац, у пространој деоби и сеоби, три прекрштена крака и зрака... Као кроз ветрове, цвета сажаљење, првим знацима живота... Гласови ноћи измериће пулс географске ширине, над којом се чауре чворнате даске и ружичасте магле... У мистичној капи јутарње росе, сва лепота летњег јулског јутра... У оку задрхта опружени предео, још једног просијалог видика... Душа тече, као кроз уплетено сновиђење мало... Брда знамењем нејасним, од радости тупе, обиље очараности у најближи поток сливају... Мелодије буктавим трептајем, као да постају неки будући сонети... И као кроз одблесак воде, чујем руште речи из дубине и слободе... Лелуја лист са гране, ко скитач прометејске узалудне снаге... Слике су милиони трептаја, равнодушно разапетих, кроз решетку свих ових разноврсних дана... Љубав међе своје не истиче више... Прагови људскости су скамењени, слично јуришу непознатог, изнад сваког страха и варке... А све тако док Месец пуноћом својом земљу слаткошћу дарива... И млако срце бледом сенком, кроз поглед њеног плавог ока, тек дотакне сном и сенком...

POD KOROM ZRELOSTI...

Reči koje nemamo (ili imamo) u vidu, najsnažnijom originalnošću, dakle, neobično jesu uperene da kroz briljantnu misao tek početak kazivanja instinktivno i bezobzirno ispišu... Beskonačna sličnost temperamenta u poetičnoj neponovljivosti, Pesnika i Čoveka, kao pred kapitulacijom još jedne ljudske slave i hvale... Da li je to vidik okrenut Poeziji unutrašnjeg blaga ili možda čežnji za nastankom još jedne kosmičke balade u smislenom pokušaju iz ništavila???...

Sve strofe trostruko posebnošću svojom, kao kroz shvatanje omaleno, kao da donesu novo snažno otrežnjenje, za neko novo revolucionarno osećanje, te pesnički projektovane patnje, u svim onim likovima, pod okriljem pobunjeničkih istina i propalih ideologija, ali i kosmičkih ideja što se zaiskriše... A nad horizontom plavetnila tog oslobođenog stiha, samosvesnost u večnu neminovnost pretačem jedinstvenošću zbirnog stanja reči, kao u Antologije sećanja, da kroz sirovu snagu oporih čistota, prećutim pomrčinu tišine još jednog toka svesti...

Čovek običnost svoju otkriva, kao onu svetinju duše i duha, sakrivenu POD KOROM ZRELOSTI, pretrpljenih trenutaka, naletom svih mučnih umora i izmišljenih dosada, neuhvatljivih tajni beskrajnih beskonačnosti Kosmosa i Života... U večno pustolovnim dubinama, iznad plavetnog jezgra jezera, u svim htenjima tog počesto haotičnog pesničkog (ne)ostvarenja, kao hod po oštrom kamenjaru svih zmijolikih beznađa... I svih onih njemu sličnih, a nezaobilaznih vrednih naslućenja, nemirnosti vrednovanih opažaja srca i pretežno nedoraslih doživljaja, za još jedan stih u duši, za nekih narednih budućih 100 godina... 

ЈУТРА...

ТОК ЈЕДНЕ МИСЛИ
НА КАМЕНУ УКЛЕСАН
ЗАМИШЉЕНО СПАВА

ЈУТРА РУДЕ
ТАМО У ПРОШЛОСТИ

ЧИЈЕ ТО ОБРИСЕ ОПИПАВА
СВИКЛИ ПОГЛЕД ОКА
НАД ЋУТЊОМ ЖИВОТА

ЈУТРА БРУЈЕ
БРЗО КРОЗ ЗАБОРАВ

КУДА ЋЕ МИНУТИ МИСАО
СКАМЕЊЕНА НА ЗИДУ ПЛАЧА
РАЗМИШЉА ГЛАВА

ЈУТРА БУДЕ
ДАНЕ ЛЕТОМ ПТИЦА

АЛИЈЕНАЦИЈА ЧОВЕКА У КАМИЈЕВОМ РОМАНУ "СТРАНАЦ" И БОРХЕСОВОЈ ПРИЧИ "ЧЕКАЊЕ"...

Осећај алијенације и тема егзистенцијалног апсурда и промашености у великој мери јесте успела да привуче пажњу књижевним ствараоцима у периоду после Другог светског рата. Иако су сви они били махом из различитих егзистенцијалних сфера и различитог менталитета, успели су да на јединствен начин искажу и прикажу суштину овог проблема. На тај начин успели су да креирају низ ликова од великог значаја, као што су: Кафкин Јозеф К, Камијев Мерсо, Борхесов Виљари и Раскољников - описан пером Достојевског. Међутим, из плејаде тако добро осмишљених и окарактерисаних личности, издвајају се две особене личности, које су нашле много заједничког и само њима својственог. То су Мерсо и Виљари.

Камијев Мерсо, ситни чиновнички службеник, предодређен је на трајање у егзистенцији, која га је учинила немоћним и беспомоћним. Када је био пун полета и енергије, када је јарко желео да студира и постане човек, мреже отуђености су га ухватиле, а једино решење Мерсо је нашао у прекиду студија. Већ на самом почетку, живот и средина су га учинили човеком без смисла, који се даље залагао само за филозофију нихилиста. Алжир и живот пун сивила и монотоности, оковали су га у окове једноличности и истоветности. Живот као такав прихваћен је као навика, па уопште није ни чудо што је био испуњен досадом и празним, узалудно проведеним сатима. Чудно је чак и то да за једну овакву интровертну и индиферентну личност, какав је Мерсо, мајчина смрт представља ништа више до сметњу и ишчашење једноличног трајања. Уместо синовљеве сажаљености на површину је испливао његов равндоушни став без поштовања мајке и осећаја истинске љубави и емоционалности.  Својим одбијањем да последњи пут види мајку, као и испијањем беле кафе крај мајчиног одра, лицемерне и конвенционалне присталице, окарактерисали су га као крајње безосећајног човека. Мерсо анахроно и пасивно поступа, не марећи много за написане конвенције, већ поступа без претеривања и претварања. Код њега је све баш онако како осећа. Понашање је природно и стварно. И не само то. Мерсоова равнодушност протеже се од почетка, па до краја романа. Пријатељство које му нуде комшије, љубав Маријина, унапређење у служби, као и неписана правила, вера у бога и лични живот, не представљају ништа за њега и од посебне важности. Човек без  воље и амбиција, без креације и продукције, једини смисао трајања види у САМОЋИ. Ретки изласци, отуђеност у стешњеној соби, учинили су га странцем изнад свега. Прошлости није хтео да се сећа, а на будућност ни да помишља. За нацрте и планове неког будућег дана није хтео да зна. Хтео је да буде човек садашњости иако апсурдне и потпуно бесмислене. Пустио је судбини да га носи и води. Судбини од које не може побећи и коју не може порећи. Тако је и било. Сасвим случајно обрео је се у игри случаја. Десило се изненађење и оно што није прижељкивао и очекивао. Убио је човека сасвим случајно и тиме само потврдио своју апсурдност. Суђење и сву пороту гледа пријатељски, али његов став је и даље равнодушан. Знао је да је смрт неминовна и неизбежна. Ни једног тернутка није осећао страх, већ је своје страдање прихватио као једину извесност. Не прави никакав компромис ни искорак, нити мари за животом. Пориче вредности средине и религије. Жели да умре и да још једном потврди свој став који је имао кроз цео живот. Својим страдањем желео је да учврсти свој пркос и инат и зато хладнокрвно умире. Последњи пут је широкој маси порекао све вредности овога света и указао на узалудност трајања.

Поред Камијевог труда да укаже читаоцу на човеково отуђење и промашеност, потрудо је се и Борхес у причи мањег, али доста слојевитијег обима, причајући нам повест човека који је предодређен на непрестано ишчекивање. Силом прилика дошао је међу скроман и аноиман свет. У предграђе где ретко ко залази. Повукао је се од градске вреве и буке, у скроман мир и тишину. Узео је собу, са мало намештаја, стешњену и оскудну. Прикривајући свој идентитет, представља се именом свога непријатеља. Тим именом је био опседнут, тако да је сва његова егзистеница била испуњена тим именом. Дани су пролазили споро. Живот у садашњости. Ретки изласци. Тарјање у самоћи и без контактирања са околним светом, учинили су га странцем. Једини пријатељ постаје му пас. Пио је чај, пушио и непрестано чекао. Убијао је досаду читајући из дана у дан једну исту рубрику: читуље или можда хронику о убиствима. Ишчекивао је нову наду живота као сан. Волео је живот за разлику од Мерсоа, који није волео никакве радости и уживања. Одлазио је понекад у биоскоп, седећи у истом реду (последњем) и гледајући филмове исте садржине. Излазио је пре завршетка филма, јер је непрестано стрепео и осећао страх. Своју прошлост хтео је да заборави, као и жиг који је носио. Припадао је подземљу и сада је био предодређен да се крије. Повод за његове снове био је сусрет са непознатим човеком који га је гурнуо. Тај сусрет је изазвао и разочарање и запањеност. Сањао је необичне снове, који су прерастали у праве кошмаре. Такође, снови су потврђивали и његову истинску љубав ка животу. Снови нису дуго трајали, а већ се појавило изенађење. Сан је преточен у јаву, а чекање га је полако угушило и предодредило на смрт.

Иако се и у нашој егзистенцији осећа присуство монотоније и низа конвенција, ми не смемо дозволити да потиснемо наше сопстено ЈА. Свако може утицати на свој живот. Треба побећи од свега, отићи у непознато. Живот иако ефемеран и кратак, терба да садржи радост и задовољство. Треба се побунити, јер, на тај начин одбијају се светске вредности, које затварају у безизлаз и човека чине отуђеним и непозантим.

(Један домаћи задатак из 1994.) - уз коришћење литературе - не знам које... Тако да после 20 година, не знам како сам ово овако срочила и одакле сам преписивала... Али, сам домаћи задатак урадила... И овај текст не сматарм уопште својим... Сврстала бих и ово под белешке "старе свеске"... Али, ето пожелех да га сврстам баш овде... Извињавам се свима чију сам интелектуалну својину користила...   

UZROKOVANOST JEDNE POETIČNE SUŠTINE...

Šta uzrokuje jednu poetičnu suštinu???... Pisati i napisati Pesmu sigurno je veoma slično (ako ne i potpuno isto) kao tom nekom neshvatljivo-stvaralačkom i mukotrpnom tumaranju i traženju nedohvatljive i sjajne Zornjače (Zvezde)... I mora da je to isto kao i težiti nekom nedostižno-dostižnom Idealu, koji bi trebao opet da nas za nešto čvrsto vezuje i veže, koji bi trebao da nas priziva i doziva, ali koji bi trebali i da mnogo osećamo i predosećamo, pa čak i onda kada se iz nekih razloga, od tog Ideala i udaljimo... A da li je moguće pokrenuti Pesmu, bez svih tih tragičnih udesa???... I nije li baš taj tragizam ono što čini uzrokovanost jedne poetične suštine... Gde su koreni te uzrokovanosti???... Pesma možda treba da bude i ono lepo vinuće u daljine, a samo zato da bi nam to vinuće donelo bar neki san o odmoru, bar neko opuštanje, bar neku čistotu i bar neku harmoniju... Nije li svako opisivanje nastanka jedne Pesme, upravo bilo glavno goruća tema za razmišljanje kroza sve vekove vekova???... I opet taj neki tragizam, senke i pretnje... Pritisak palikuća i ubica... A Pesme - Pesme još uvek nema, jer nije prouzrokovana jedna njena poetična suština... 

СУГЛАСЈЕ...

У

КАМЕНОМ

СВЕТИЛИШТУ

МОГА

СРЦА

НЕЈАСНЕ

РЕЧИ

У 

СВОМ

ЗНАЧЕЊУ

КАО

ПОД

РАЗГРАНАТИМ

КРОШЊАМА

И

СКЛАДНО

ПОСЕЧЕНА

СВА

СУ 

СТАБЛА

ТО

РАСТИЊЕ

ШУМСКО

ГДЕ

НЕКА

ВЕЛИЧАНСТЕВНО

ОГРОМНА

ОЧАРАНОСТ

ХАРА...

 

БЕЗ СМИСЛА....

Беспуће вихором небеске росе  кроз тихе кише, над заспалим висинама, музиком дирне, озарену сен те неумитне дубине, док сенка крилима звучно шири свој круг, у светле продоре, низ обале, низ вероломне славе и похвале, нове храбре снаге... И затутњи трње пред свитање у мудрости те једне мале огњене искре, оштре и сетне... Космичке сфере по наличју своме неречене, нежно срце у глуве хармоније, затрпају тишином сумње... А ритам треба да заблиста кроз недогледна поља, што нестају у разливању празнине, пролазно и проходно... Јава плава јесте мирно зрачна, а кап чека негде над водом врелог крша, да песак у свему кроз збуњену песму схвати... Пуни су далеки видици, занемели од свести лепоте тог проклетог вапаја... У тајну свратити исто је као на труљење се пожалити, као кроз причу пробуђену од јасности слова без смисла, у жељи неког чудно болног обриса...

ИЗНЕМОГЛА ПОЕМА...

Кроз смарагдна поља светла

овог тамног света и века, то

птица камених крила

без снаге, посред поља

низ долове, прах из кљуна

као трофеј полако испушта...

Оловна модрина шуме, низ

свилене струне, далеко броди

у жалосне обрисе сребрне воде,

као огледана суза с` небеса што грану...

Ћути час као скапало псето

у мирно јутро, тишином својом

огољено, без прута и пута, као

кад гомила гуја, једна по једна,

затутњи испод првог откоса...

Камена обала нестаје у позобаним 

зорама, у ранама света, у стражама 

подно самотног безименог пропланка,

у патњама, у снагама, у сагама, у нама...

Бледа вечност дели ваздух

оштром бритвом живота, као на

пању расеца полако и сетно, да не

види космички праузрок, те разнете

среће, у локву пепела што угази...

Сенке неутешне кроз гомилу

бесконачну, са сузом на лицу,

обасјаће реч сјајну, клонулу у

мају, преморену од непрегледних

небеса, у пламену плаве 

лепоте окончаног постојања...

Сати кад сагоре, у очима

препуним тегобе, величанству

изнемогле поеме, проговориће

неопажено, одјеком космичког

пространства, у ведрој слободи,

тамо где нова радост, под теретом

ниче и клија, као реч слободна и 

закопано мирна посред свих тишина...

БЕСКРАЈ...

На речно дно

слабашном нежношћу

полажем спарушено 

грање сна

као на ланено платно

из кога дрхтава светлост

ломног ветра

зуји низ

молитвено ћутање

и овог јутра...

Прохујали шапат сати

оседланог коњаника

низ чекање

изгрејалог Сунца

без пасјег трна

у надању

као да

уморне перле

над хоризонтом

тек разбраја

и спаја...

И као да хуји

као река

тај преплашени лист

на леденом ветру

у заспалом погледу

нареченог болног обриса

у бусену земље тресетнице

што се троши сну

о бескрају

што се 

тешко сања...

Каменом речних обала

испраног од кише

у завичају све тише

из праха

као да сенку своју

побожно вазнесе

од распукле радости краја

низ видик

још једну сузу срама

да поднесе

до бескраја...

ЗОВ...

Зов тешких речи песме, у јутру што се разданило, већ одавно ту није, а гром као кроз облачне завесе, кишом мије земљу и бије о ливадске мајске траве...

Невидљивом свежином јутра, као да гаси обрисе устајалих киселих влажних дланова и свих оних скамењених смоластих тамних дана...

Из небеског модрог клипа, круне се зрнца кристалних капи кише, чији лајави тутањ предео данашњих сећања, гласно претвара у пуцањ од присећања...

Кроз сећања вијуга река, мекоћом свих својих успомена и сцена, што замиришу на згаслом згаришту пепела, пре сваког новог свитања и битисања...

Подвисити небеса и као кроз зов тешких речи песме, без догорелог доброг наума, у тескобном смислу бесмисла, свом снагом наизменичних струја, оживљавајући опет, тек пробуђене прапочетке веома ретке...

 

ОДЛИВЕНА РЕЧ...

Ја нећу

било чиме заменити

онај васкрсли умор у себи

и све оне трошне снаге

у језгру пренасељене сржи ока

тамо где живот прескаче

камене речне каскаде...

Кише мајске

пустоше још више

све одушке ништавила

кроз постојеће

нити тешког умора

у освит тек

одмотаног осунчаног дана...

У бескрају

ничега и свачега

свеприсуство те

изговорене речи

титра на пламену

воштаног жутог

немог светла...

Ја нећу

измерити ту

вечно присутну срећу

ни издалека

и нећу

кроз време сна

схватљиво проћи

никада...

Поток од

речи сновиђења тешка

као кроз чудесност

тог разумљивог

лепог тренутка

мора да измиче пред

осеком снажног утиска...

Ни свемир

неће досегнути

сав тај немир

помраченог тренутка Месеца

низ далека брда она

што уснули смешак

за облак

тек зазиђује у реч...

Ја вечно

од умора

пркосно штрчим

над ледином

тамно сивом

и као да

у ништавности овој

налазим своју давно

одливену реч...

ЈА - А. С. ПУШКИН (најкраће о самом себи)...

Родио сам се шестог дана месеца јуна 1799-е године у Москви, у породици средњег племића, која је оскудније стајала са много чиме, па и са новцем... Са већ 11 година послат сам у Царско село те 1810-е године, у један интернат... Ту пишем своје прве песме - своју прву поезију, која је додуше сва о мени... Био сам препуштен несталности овоземаљског живота...  Увек сам бивао у неприликама, тражећи поваздан иоле пристојан кров над главом... Покаткад су моје сеобе биле изазване и прислним сплетом околности... Већ са 18 година постао сам јако сумљичав ондашњој власти и то од часа када сам публиковао своју нову песму под називом "Ода слободи"... Четири године провео сам на положају секретара при Министарству иностраних дела... Било је то од 1820 до 1824... Но, због мојих "револуционарних" стихова, протеран сам из Санкт Петербурга на југ... Отпустили су ме из службе ... Прогнан сам на имање својих родитеља у Михајловско... Тиме није све завршено... Био сам под присмотром ондашње власти, као и тајне полиције... Покушао сам да бежим, али се и то завршило пропашћу... Био сам изолован и осамљен... Пошто сам похађао "наставу чистог атеизма", сада сам почео да се интересујем и за ислам... Тада настаје оно моје чувено дело "Подражавање Корана" састављено од 9 песама... Био сам не само прогнаник, већ јако изнурен и  уморан... Изненадила ме вест о смрти цара Александра Првог... Трагични комад "Борис Годунов" написао сам у овом свом сеоском избеглиштву... Тек ме 1825 године помиловао цар Николај Први... Године 1830 објавио сам роман "Евгеније Оњегин"... Од 1826 до 1833 године објавио сам највећи број мојим написаних дела... Тако сам постао створитељ модерног руског језика и прокрчио пут Чехову... Тачно да сам већ са 30 година писао тако много о досади, смрти и меланхоличним расположењима... Плакао сам... Последње своје сузе, искапао сам тог 10 фебруара 1837 у Санкт Петербургу... Гледала ме супруга и моје четворо деце... Тога чудесног дана, изашао сам на тај кобни двобој, где сам часно и пострадао у својој 38 години...          

БОЖАНСТВЕНИ ДАНТЕ...

Дуранте Алигијери, скраћено назват Данте, рођен је у прелепој италијанској Фиренци једног пролећног дана године 1265. (између 18 маја и 17 јуна) у знаку Близанца (астролошком знаку који даје "књижевне и интелектуалне моћи"), у племићкој породици од оца Алигијера Алигијерија и мајке Дона Беле... Врло рано остаје сироче: са 10 година губи мајку, а са 18 оца... Најпре се верио, а потом и венчао са Ђеном (Ђемом) Донати, са којом је изродио четворо деце... Мада, од његове девете године једина и највећа неузвраћена љубав беше нико други до Беатриче Биче... Данте је похађао и студије права у Болоњи... Изучавао је и филозофију... Бавио се и проучавањем теолошких дела... Познато је и његово страствено бављење астрологијом...  Књижевник Брунето Латини постаје велики Дантеов учитељ, захваљујући чијем утицају се и Данте обрео у политичким водама... Нашао се на неким пословима при градској управи Фиренце... Но, када је дошло до поделе грађанства на беле и црне, Данте стаје на страну белих, који су се залагали за што већу самосталност града Фиренце и изузеће испод руке папе Бонифација који је волео у све да се меша, као и противљење томе да Фиренцом завлада једна фамилија... И док се Данте позабавио код папе у Риму, у Фиренци се дешавају неочекивани преврати... Наиме, Фиренцом су завладали црни... Они су потом одсутног Дантеа осудили прогонством из места рођења, одузели су му све градске позиције и права, осудивши га на велику новачну казну, али и на смртно спаљивање, наводно због финансијских малверзација и узимање мита... Од ове 1302. године почиње Дантеова нова животна етапа луталице... Никада се није вратио у родну Фиренцу... Трагао је за скровиштем у многим градовима: Форлију, Верони, Падови, Болоњи, Луки и  од 1319. Равена... Своје најпознатије и последње књижевно дело "Комедију" започиње око 1306. године... Тек после два века ово дело добија свој данашњи назив "Божанствена комедија" захваљујући Бокачу... Данте умире у Равени између 13. и 14. септембра 1321. године, од маларије са напуњених 56 лета... Овај велики италијански песник, сахрањен је у Равени... Био је члан Еснафа видара и травара, јер су његови стихови били врхунски мелеми за душу и тамо је евидентиран под именом "фирентински песник"... Израстао је у великог песника надасве одличних квалитета, али је исто тако на властитој кожи поднео немилосрдне ожиљке прогонства и одбачености... Иста судбина задесиће и његова књижевна дела... У писању је доиста налазио саму срж свог опстанка и постојања... Био је поклоник и члан тајног друштва новог правца познатог под називом "слатки нови стил", који су писали и рецитовали песме у славу жене... За њега кажу да је био "необично речит"... Иако покаткад "гладан и поцепан" није одустајао од писања... За њега још кажу да беше средњег раста и малчице згурен... Одликовао се лицем дугуљастог облика, које је красио нос ко у орла и два крупна ока... Вилица му беше јака, а на њој се истицала "доња усна"... Коса му беше густа и коврџава... Имао је таман тен... Чак кажу да је носио и браду... Но, увек његово лице красила је замишљеност и сета...                     

РАЂАЊЕ ЈЕДНЕ СВОЈЕ РЕЧИ...

У оскудности скупљене речи, тешко да ћу рећи и оно што устајало запупи и заћути опет к`о за час у мени... И премда има испод сете те, чуђења вредне хвале, благо узаврела реч у последње време к`о да неће ту да стане... Мали обриси на простоту опомињу и без речи и без журбе, у галопу милосрдно потеку и тако створе још једну набујалу реку... Претварање набујале речи у моћ написане или изговорене речи, заслепљујуће је данашње стање, при коме ће оштроумност пробости само к`о за час, данашњи немушти говор... Без слагања неког нарочитог у криво удешен тренутак, само ће реч заплакати у искрености противног шума те веселости... Снег са крова неће познати хладни обрис срца у последњем изливеном мишљењу јутра и његове задржане истине... Тајанственост плавог цвета и распитивање без сопственог права гласа, у зебњи великог неочекивано искривљеног пута, подно паклене вароши... Биће то још једно подозрење и убеђење да земља ревносно и без престанка подстиче своју загледаност у великодушну равницу правичности и одлучности... Неће се осмехнути на осредње поступке и после толико година казне... Биће то још једно испијање оне исте чаше сећања похрањених без речи и подсмеха... У велику мисао глупа жеља неће стати... Излазак из данашње мисли, довешће до распадања говора у мраку занемарујуће и сурово удешене, посве убоге неважне ствари... Из непажње личног неверовања, неће се сећање смешно запитати о простоти одбачених проузрокованих времена... Но, у тузи свеопштег потопљеног разумевања, бесконачне људске речи, постаће све само не делатно одговорне у здруженој одговорности пред примитивном равнодушношћу развикане гомиле... Милина познатог откровења и даље ће пакосно и подругљиво, сијати у мучењима на радост изопштеним очима циника... У презрењу жртвоване речи, неће бити те спасавајуће свелепоте благодарности неке, као што је то пред овим часом рађања једне своје речи... 

ПЕПЕО...

Речи 

данашње

измичу 

у

ништа

пред 

сваким

новим 

покушајем

да 

уприличим

нови

стих

тамо

у

унутрашњости

мога

бића

где

више

не

тиња

пепео

сиви

и

где 

је 

само 

празно

пространство

сећања

у

заборав

опет

и

опет 

данас

ишчезло...

 

РЕЧ ТА ПЛАВКАСТО СЈАЈНА ЗЕВЕЗДА...

У једној од немих тишини данашњег бескрајно одмотаног надахнућа, након свих јутрошњих осванућа, осмишљено истражујем Свемир и моје лично мале унутрашње клупчасте свемире... Истражујем Свемир и свемире... Поражавајуће... И опет ми треба реч коју бих да лансирам и усмери из свеунутрашње базе за данашње лансирање речи... То би требао да буде још један добро контролисани лет моје данашње речи - стабилизован и коначно усмерен тамо где треба... Но, оно вечерње руменило небеса још ономад виђено, са свом палетом крваво црвених и цинобер нијанси, доиста изјутра донесе тихост лепоте и лепоту тихости, управо свих ових посве пријатних пролећних речи и времена... А Земља са свом својом тежом и тежином, са својим омотачем, који јесте вазда променљив и даље је сјајнија чак и од Месеца... И није ни џиновски Јупитер, него баш Земља, та плавкасто сјајна звезда, исто као и моја данашња реч мала у Земљу тешко казана по звучности неисказана...