субота, 19. март 2016.

У СМИРАЈУ ОВЕ ТУГЕ...



Нашим табанима стремили смо ка 
непокореној обали, као два непомична 
камена стуба и јављали смо 
уобичајено упозорење, оној излованости 
што је додиривала млазевима огољених 
зеница ону јасност у нестајању чула слуха...

Пред нестајањем осветљеног додира, 
без ветра и отиска, чували смо 
леђа од израженог таласа промаје 
над стаблима осиромашене лепоте и 
нестајали у стварању још једног 
суморног свитања, без смисла за сутрадан...

У живој слабости требало је откривати 
тајну светлости, празну од смрти, 
ишчезлу у мучној једноставности, 
без уразумљења да постаће 
колико затреба блага...

Душа готова да склопи сан, прекинуће 
нит над црном ведрином без сунца и 
мучно ће мирисати на трапаву недељу, 
опијена од мртвог предела, удаљена 
од наде, затрпана и безначајна...

Ухватимо покрет пред олтаром успомена 
и ослушнимо ширине шире од 
видљивих небеса, сливени и озбиљно 
погнути у смирају ове туге, уморних 
стихова настањени у одбаченим звездама...

Сувише гађења без важности и 
раскоши, угасиће побуде ништавила, 
у чекању, у мрачним речима, уморним 
одсјајем, после пораза чинећи бол у 
згрченом трајању, у смирају ове туге...

БЕЗ САВЕСТИ, БЕЗ ЛИЦА И БЕЗ СМИСЛА...



Ништавило данашње негативности моје, веома озбиљно предајем у залог оном свом елементарном незнању, без заиста озбиљног допуњавања празних линија, које још засебном спорином настају у празном ходу мом...
Без угодности допуштам талогу туге да пробуди сву ону пустињу празнине опет у мени и да ме кроз своје осаме у десетине векова посебно свргне и укине у назадности писања...
Без правила и живљења, као кроз разне ситуације, слично и безлично сматрам да ништа од свега горе реченог није моје, док посматрам и осматрам...
И тако до дана данашњег, доприносим свом том појединачном неприхваћању блаженог облика и обриса, што се као пустош рашири још од јутра и све тако до сутра...
Све делимично још не порасте у тих неколико реченица, а ја промичем у свему што не желим и не волим...
Завет своје самовољности погазим и опазим како је делокруг мојих поимања сведен на нулу...
Специфичност карактера и дотичног ми кратера, неће ублажити ступање у пределе још веће пустоши ништавила...
Као без савести, без лица и без смисла...  
Одузетост без велике напомене о прописаним правилима, без примене у будућим надзирањима у зависности од неисписаних слова, која би требало да су само моја...
Другачије преваге појединостима својим заударају и данас на сву неоправданост безначајности и непокретности, које није да није ни било...
Писати утучен у силини нечитке заморности духа, без потпуности разумности, у оскудици јутра и сутра...
Згасла светлости у зао час, неразумних страхом продубила си рану ову до мрзости своје...
Искоренила си саму себе, до празнине, до безвољности, до беспомоћности, до безузрочности своје...
Колико је бескорисно јутарње писање твоје, изван сваке смерне немоћи, без спржене кривње и невеселе непомичности што застаје у држању трошног сазвучја мог...
Нека више не буде спасења свог тог...


петак, 18. март 2016.

ТРЕНУТАК...



У незнаности једног лета, 
обликовали смо ту
непостојаност јутра и 
јуришали помало с ризиком 
сећања на тренутке 
пустоловине, док су модрине 
блистале у сјају развученог 
неба над нама...

Хиљаду обичних посматрача 
у невољном оку и обичност, 
која није изменила трасу 
лаганог искушења, што је 
ускраћивало акцију са превише 
нежности, док ридале су 
сијалице низ улицу...

Слично ведринама усред
јесени позне, треперио је 
одблесак месечине, препуштен 
свом падању у нови понор 
празнине, у сав тај завршетак 
без почетка, далеко од заслужено 
непомућеног слова у готовости тренутка...

Прича без сумње силазила је 
у сваки дашак живота, тамо 
у тим грчевитим мирноћама, 
помамно крвавим од бола, 
а сва невоља заслепљено је 
оклевала над равним линијама земље...

Време није шумело, звук се 
разбијао у капљице свога еха, 
а рупе нашег поноса прелетале 
су преко атара и хектара, прштећи 
под копитом крилатог пегаза...

Последњи груби лахор обрисан
са усана и стрела среће која је 
промашила да се мучно зарије 
баш у мене, док оклевали смо 
тешко пред присним призвуком 
ситних корака одведени 
у ништавило сутрашњег дана...

Изнова прелећем слова и 
налазим узнемирене 
обрисе ове моје 
несаломљивости пред 
нелагодностима онога 
што није допрло ни до 
моје душе, а ни мога срца...

субота, 5. март 2016.

ЛУТКЕ У ИГРИ...




Разливамо се и котрљамо у кишној капи, 
по овом безукусном амбијенту, Ти и Ја, 
уз сву ову чаробну музичку подлогу, 
што нас у стопу прати, па тако убедљиво 
врати у оно што јесте порочно...

Глумимо две лутке у игри, а сцена се 
уместо нас покреће, нежно окреће 
и говори, док смо Ми скривени 
у давно прошлом миту и његовом 
забрањеном ритуалу...

Исцртали смо оштре границе, да 
нас деле и поделе, на Ти и Ја, а 
неко је уместо нас пресекао канап, 
уже и лаж, док прсти на рукама 
ћуте и као да се не покрећу више...

Ми смо лутке сенке, а наше игре 
не траже комплексност и 
тако немамо текстописца, ни 
сценографа, ни костимографа, 
док наш режисер дрема и Ми 
нисмо у стању да уобличимо 
наш данашњи лик...

Невидљиво смо и даље, скривени 
у тишини иза кулиса, па се играмо 
одраслих у мраку без приличног 
осветљења, а на потиљку 
сликамо уљаним бојама: очи, нос и уста...

На лицу је остао младеж, док смо 
правили руке од боровог дрвета 
и малим смо прстом, као и палцом 
покренули те исте борове руке, а 
са остала три прста покренули 
смо главу и коначно тако стекли 
три главна услова за славу: 
Слободу, Емоције и импровизацију Ума...

петак, 4. март 2016.

САЗВЕЖЂЕ СРЦА...



Тишина коју смо пореметили 
траговима свих ових овде
неизговорених речи, као да 
обуздава тамне сводове тмине 
над нама, а стабла су у чврстом 
пупљењу, док мартовске кише 
одједном не савише све своје 
живе капљице над осетљивим 
дланом нашег срца, по коме 
још драгоцени дашак ветра 
развејава осећања и тајне
покушаје, које ослушкујемо у 
неизвесности свих празнина, 
које су опет ишчезле постепено 
у нама, а ми озбиљно једноставни, 
враћамо поглед у сјај свих 
оних бистрина пријатног нам ока, 
ухваћеног испод свих одлазећих 
пљускова, па обасјани новим 
Пролећем прескачемо небесима 
до најсавршенијих звезда у 
сазвежђу нашег живог срца...

четвртак, 3. март 2016.

АКО НАСТАВИМ ПЕВАТИ...



Расањене решености и данас нећу 
ништа рећи, па тако ово усправно 
повлачење вучем за собом, као 
онај заплакани дављеник још не 
ухваћен за своју сламку спаса...

Идентичности наше данас стоје 
испод просечности сваке, а ЈА 
узлећем у нескладу песничком, 
ампутираног срца и изједначујем 
се са гомилом туге ове...

Престиж умире без свог 
садржаја, а бесмислена 
једнакост нашег порекла, 
само је одсјај у оку 
заробљеног лептира...

Изградимо стихове, ми 
припадници пустиње, 
кроз напор свесног 
сањарења, још заклети 
у бесмисленом изгубљеном 
утиску данашњег дана...

Слике измичу, а ми 
изнемогли од досаде 
обазриво се устежемо, 
а ЈА и даље окрећем 
свога бола неспокој и 
безлични су часови које бројим...

Хероји на стубу срама 
и неочекивана неколицина 
шљама, ако наставим певати 
без страха и срама, свим овим 
пространствима и висинама сама...

И тада мораћу још само да 
евакуишем сав неизрециви 
неред туге и бола, у агонији 
тешког времена, које прекраја 
и данашње норме мога осмеха...



среда, 2. март 2016.

ЧУДО ЉУБАВИ...



Бешумно Сунце нисмо могли 
да досегнемо, а били смо 
упозорени јасним одзвањањем 
речи у срцу, у потпуном реду, 
готови да обуздамо све олује...

Личили смо на углачано камење, 
без икаквог смисла у чијој сржи је  
сагоревала Мала Искра светлости, 
без иједне грешке у сувом кориту реке, 
као мали трагови лишени празнине...

Ишчезли од првих испарења, 
зачули смо другачији цвркут 
у окрутној пољани, довољни 
свом бићу у мирноћи набујале Среће...

Шарена дуга испод плавог неба, 
нагиње ка главама мало-помало 
и благо захвата очи заморених лица, 
па све понире у Љубави, што 
необјашњиво остари од Мудрости...

Хтели смо дубину размишљања, 
да Живот није једноставан, 
уморни од пређеног пута, 
непоуздани и заплакани, 
од заговора да су најлепши дани 
стиснути шакама заборава и бола...

Без срца смо хладни и рањени, 
а мислима смо чудовишно пред 
вратима Хада, под стегом пораза 
и ван сваког домашаја...

Чудо Љубави нарушава ред 
и понавља најпростије речи 
неизлечивим осмехом и схвата 
да је сањарити одвећ смешно...

Тренутак необично ухваћен, 
оживљава у мени и својим 
благим сјајем одједном у 
олтару мога срца, уобличи 
ћутање сузно, спремно за 
тишине девичанске ми душе...

Сунчев зрак убија пометњу 
и комешање са призвуком јутра, 
а ЈА још увек гледам у 
избледеле границе минулог лета 
и бојим се да дотакнем вечност, 
застала у нејасноћи неутралног 
лутања и овог незаборавног јутра...

понедељак, 29. фебруар 2016.

ЗАЛАГАОНИЦА ТИШИНЕ...



Пустила пустош тишине 
своја небеса уместо крви 
наше, реку кишнице на 
дланове млохаве од те
неосетности свеколике, 
а ми као безосећајни 
не осећамо више постојање, 
ту где капи сузне у погледу 
ватром још дотичу све те 
саблазни њиховог немог
препознавања и ми даље 
обучени наизврат, као између 
млохавог длана и неба, 
кад већ умирати морамо,
покидани покорно трајемо
у залагаоници тишине ове...

ПТИЦЕ У МЕНИ ЋУТЕ...



Гледам у ноте сасвим ослобођена 
вражијег искупљења и покрет 
укочене оловке док постојим 
после борбе срећна...

Почнем неодређено и ретко свраћање 
у песму и велелепно тражење 
недовршене мисли под необично 
млаким свитањем...

Туге су небројено фине и 
осетим сву ту необичност 
ужурбаности тамо горе 
где још усхићење клизи 
безмерним моћима...

Камен тешко укочен 
ближи се оној 
растављености описане 
непорочности на вратима 
духовне гробнице...

Ведрина празне жалости 
покреће душу равног 
надања и незгодна су 
питања ко мучна буђења 
скучена од бола...

У свему немоћ, рушевине и 
гомила припростих очију, 
а после очајне причести и 
ваздух је поцрнео...

Птице у мени ћуте 
преплашено и пакосно, 
напрежем се са муком 
без очекиване вечности 
док не умукну тишине у мени...

недеља, 28. фебруар 2016.

ПРОМЕНИ ТОК...



Кретали смо се ваздушним путевима,
предузимљиво и безосећајно 
и летели без одметничке посаде, 
храбро скривајући блискост незнатног жубора,
што се по рубовима нашег срца разоткрива 
у присности и овог јутра...

Морали смо одолети снази челичне жудње, 
Ти и Ја, као две зараћене стране 
и дај да окончамо ову мучну ћутљивост 
вечери у назнакама будућим...

Чујеш ли пролазе авиони 
и над нама отвара се осовина 
другачијег света у коме је 
лепа месечина, док лагано 
ветримо голу кожу, очешљани, 
покисли, поносни и горди...

Око нас обрћу се речи, 
где више није допуштено 
признати да смо за неправду 
вазда рођени и њоме вођени...

Пребрзо смо се прилагодили 
безличности овог галактичког 
пространства, без жаљења, 
милосно растужени и заплетени 
у осматрање звезданог јата...

Усуди се и утисни прахом 
без повлачења и наше лагане душе 
у тај олујни пешчани ковитлац 
ове помрчине и промени ток 
догађаја наших...

четвртак, 25. фебруар 2016.

POEZIJA - akrostih...



Pritajena prijatnost duha
Otmenost otresita srca
Emotivnost eterične duše
Zaigranost zagledanosti oka
Imaginacija igranja rečima
Jasnost jasnoće stiha
Asocijacije akrobacije sluha...

И РЕЧЕ ЧОВЕК...



И рече Човек: нисмо се оваплотили да васпоставимо Правду; и тако начинисмо управо онако да се погазимо подједнако и у рату и у миру (1 Моја 3, 23)...

И Човек створи из дубине свога срца немогућност изрицања велике тајне Љубави; и остави у букету крупних животних Истина све људске мисли преображене у бесмисао и сва осећања у заборав (1 Моја 3, 19-22)...





среда, 24. фебруар 2016.

ЈА НА РЕЛАЦИЈИ ТИ...


Ништа сам посустало 
у бескорисности овој 
ЈА реч што залута 
у пољупцу уста твојих 
и чему да ТИ користи 
ово моје стиховно трње 
што не буди љубави све 
своје долично ућуткане
и чему ова маштарија 
кад сам ЈА она која 
не љуби душу твоју 
и делимично спознах - 
ЈА сам опет и опет
она из које не точи 
веселост некатнутог срца...

LJUBAVNA...

Neću ti dati srce nežno i ruštavo neću ti dati ni dušu svilenu i celu neću ti ležati na rukama od pruća živeću daleko od tebe i snova i otići ću uspravno ko nova i znaj neću plakati ni zbog tebe nikad Ja...

уторак, 23. фебруар 2016.

ПОДЛОСТ



Препознаћеш
жалосне
ћутљивости
моје
и
скончало
клонуће
без
благодати
све
те
смућене
обичности
расположења
под
мрачном
одузетошћу
говора
док
расејаност
немоћи
навире
надом
поражене 
подлости...

понедељак, 22. фебруар 2016.

УСАМЉЕНИ АСКЕТА



Прекинимо драгоценост бисера
и пронађимо одушевљење
без изучавања поука
препознајмо место живота
без послушања
у јереси крштени
својевољно гладни познања
отрованих рана
и славља
дотакнути дивном мелодијом
у време великог ревновања
ко усамљени аскета
мртав у свету
одложимо покојање
за сутра
ту неразумљиву нелагодност духа
поднесимо непријатност страсти
у простоти бесконачног неспокоја
раслабљени од лењости
у неизрецивој сујети дрхтаја
сећањем да смо прах и блато
у весељу непостојани
у мудростима овим незнатни
својевољни да се омрзнемо тако
без мириса и слуха
непокорни
што порушисмо неумереност
у трпљењу млитавих идеја
лишени обиља
пред језиком злога
док расуђивања наша ричу
ко изгладнели лавови у дивљини
корисно смо горди
и незасити
јет то љубави уобразиља
страсти нам још распламсава
да Дух Свети не пребива
више икад у нама...


недеља, 21. фебруар 2016.

4 СТРОФЕ...



Угушим  гуликожама у инат, 
Ја која добро знам ту жеђ за  
површностима да превагам, 
као оно исцеђено знање, па 
све могућности крхкости 
променим као вечности бреме...

Измерим растојање мелодије 
и унутрашњег гласа, неизбежно 
и неизбрисиво, у свом том 
неспојивом нестајању Вас и Мене, 
у гомили, где постепено 
понестаје огња људскости...

Осетим запах хладноће и бола, 
Ја тугом остварена и отровом 
ћутње и слутње отргнута, ко 
прелистане стране књиге, 
противно распознавању кише 
што вековима од искона лије...

Сажимам своје 4 строфе ове,
својствене данашњим сликама 
сугестивног гнева у беззвучном 
часу, као у потонулом песку, кад 
убедљиво укрстим хитац у лету...

ЕМОЦИЈЕ... ОСЕЋАЊА... СЕНТИМЕНТИ...


Свако наше субјективно сазнавање и реаговање на дешавања унутар свог тог спољашњег света реалности - подстакнуто јесте некаквим емоцијама...  Реагујемо ли покаткад исправно свом том прикупљеном количином својих "свесних доживљаја"???...
Јесу ли сва та "једноставна осећања" наша, пријатна исто онолико колико су и непријатна и зашто???...
Колико јесте опасно запасти у оно тобожње стање афекта, а то јесте све оно када се "нагло јавља, великог је интензитета и има буран ток, мноштво беса, паничног страха или бескрајне радости"... И тада ето га стање познато као "сужење свести" и тада човек постаје сужањ свих својих необузданих нагона и жеља... Потребна јесте нека врста "пражњења" кажу, но само онолико и онда, ако све то неће начинити некакву штету код оног другога и другачијега... Уколико свој афекат не "иживте" - пазите се упозоравају - стрефиће вас такав психосоматски поремећај безизлазности своје...
Каквим бојама бојите своја расположења, онакав ће вам бити обојен и емоционални живот Живота... Но такође спознајте какав сте то тип личности и ком темпепаменту припадате пре свега тога...
Сентименталност... Емоције... Осећања... Све то јесте довољно различито и није исто иако тако често помислимо... Нашим сентиментима везујемо се за некакав објекат, који може бити предмет наше љубави или мржње... Ти сентименти се могу јавити када на објекат помислимо или се на неки начин са објектом сретнемо... Тако у мозгу остаје неизбрисив траг, који је добро урезан као белешка о идеји љубави или мржње према том нашем објекту... Довољно је на објекат само помислити и ето одмах се том чудном активацијом упали црвена лампица суноврата... И док су емоције тренутни доживљаји, сентименти су она врста трајног некаквог доживљаја... То су читави системи неизбрисивих можданих трајних трагова и то неизбрисиви ичим... 
Услед повећане количине афекта, човек може доживети и "емоционални шок"...
Постићи нормалну и чистоту емоције како би се постигла снажна равнотежа и баланс хармоничности био би циљ... Но, далеко смо покаткад од свакога циља...
...


петак, 19. фебруар 2016.

ИЗ ЗАКОПАНЕ ДУШЕ...



Близу прокрченог пута, збира се особено жељено биће, слично забележеној поезији у кади, ту где говор понекад ослика цело пространство закопане душе...

Живе су слике усклађеног свеобухватног ритма и готов је тајанствени свет за другачију радост у несналажењу необичне димензије јутра...

Остале су изузетне доследности у чудесним настојањима и вечита мисао ослобођена од обичне упитаности поднева...

Помислим на шапат и одважим се завирити у нове самоспознаје своје и ноћас...

Вратим се на врата свога срца  у предвечерје и загледам се једаред у капи фебруарске кише што брижљивом сеном изнутра читају молитве дана...

Ти кишни путници туку без зазора и опет чујем шапат живе воде у исказу хвалећи радост у часу што хоће доиста да све спозна...

понедељак, 18. јануар 2016.

О БОГОЈАВЉЕНСКОЈ НОЋИ 2016-е...



И ове 2016-е о Богојављенској ноћи, желим да спознам сав ужитак праве истинске среће и богаства душе и срца.
Желим да осетим сву ту срећу и радости преиспуњеног живота, па зато отварам руке и грлим за своје ја оно најлепше изобиље које ми долази и ове 2016-е године најлепше до сада.
Дивно се осећам овако срећна и свим могућностима правим и добрим пребогата.
Дивно је привући сву ту количину доброг и лепог.
Сада је моје најбоље време оно право са много позитивне снаге.
Моји извори су непресушни и ја са успехом постижем све најбоље.
Много је правог задовољства и ја оберучке уживам и живим сва искрена задовољства.
Пожелим сво то изобиље праве и искрене љубави и отвореног срца пуштам љубав да се са лакоћом прими у мом добром срцу и да израсте у нешто велико и лепо.
Мењам се и уживам у свакој промени на боље и корачам храбро у напредак.
Безбедна сам, заштићена и вољена.
Све што ми доиста треба, то ми стиже у прави час, у право време  и ја пуштам великим изазовима да орадосте срце моје.
Све ме воли и све ме подржава и ја постајем достојна све те количине љубави.
Дивно је кад волим и кад сам баш толико вољена.
Моја вера извире из вечне љубави.
Сва моја прихватања и сва моја везивања за некога или нешто су препуна разумевања, прихватања, љубави и поштовња.
Где год да се окренем проналазим мноштво љубави и радости.
У свим својим везаностима ја се осећам равноправно.
Живим у свету у коме све јесте добро.
Ове 2016-е је моје право време.
Много је љубави у мени и око мене и ја сву ту љубав са радошћу примам, прихватам и дочекујем.
У љубави ја се најбоље развијам и растем.
Превазилазим са спремношћу и спретношћу сва своја ограничења.
У свим тренуцима живота уживам и тако ја одлучујем овде и сада.
Доносим све праве и најбоље одлуке.
Све што ме спутава и ограничева пуштам од себе и ослобођено корачам даље.
Опраштам свима, јер желим мир у себи.
Мој живот је моја одговорност.
Развијам се по својој одлуци.
Све непотребно одлази од мене.
Ова 2016-а је моја најобоља и највећа шанса.
Опраштам и развијам се за нешто веће и боље.
Моја снага почива у моћи праштања.
Ја волим себе.
Желим да се осећам добро.
Желим да испоштујем све своје одлуке.
Желим могућности кроз које ћу урадити нешто корисно, велико и добро за своје ја.
Живот ми нуди добро, а ја животу одговарам нечим лепим и узвишеним.
Самостална сам у доношењу својих одлука.
Одабирам за себе само оно што ме усрећује.
У мом животу све је савршено, потпуно и цело.
Прихватам своје ја, као јединствено и непоновљиво биће.
Ја ћу ове 2016-е засијати својим пуним сјајем.
Живим живот радости и својих снова.
Моје мисли су позитивне и подстицајне.
Ја сам здрава и заљубљена.
Пуна сам енергије и одушевљења.
Проналазим све више времена за забаву.
Ослобађам се прошлости.
Мој живот је забаван и узбудљив.
Пуна сам радости, живота и полета.
Заслужујем све што је добро.
Отварам се ка изобиљу и просперитету.
Ја привлачим сво то обиље доброте и лепоте.
Смирена сам и пуна самопоуздања.
Спавам мирно и устајем радосна и срећна.
Осећам се одлично.
Све моје ћелије савршено раде у хармонији.
Тело ми је снажно и здраво.
Све у мени ради као што треба.
Храним се здраво.
Имунитет ми је јак и здрав.
Проналазим неопходне изворе исцељења.
Отворена сам у показивању својих осећања.
Заслужујем и прихватам љубав.
Љубав коју дајем враћа ми се вишеструко.
Дружим се са позитивним људима пуних духа.
Путујем на нова и егзотична места.
Мој дом је пријатно место препуно удобности.
Слушам своју интуицију и верујем јој.
Ја сам захвална и са захвалношћу прихватам сва чуда која долазе у мој живот.
Ја сам благословена благословима услед којих се добро развијам, растем и узрастам на боље и ове 2016-е године о Богојављенској ноћи.
Амин - нека тако буде.

субота, 16. јануар 2016.

ЖЕСТИНА СРЦА...



Певати, сневати, а не дремати
и писати са таквом жестином
срца и опијеношћу песму у коју
као да хтедосмо уплести све те
ноте, бујање и буђење првог 
цвећа после зиме дуго, сву ту
експлозију најдивнијих боја
залепршаних још од јутра, тај
склад и ту хармонију испеваних
мелодија и гласно изговорених
речи, у хировитости нашој
таштој вештином трубадурског
звука, само да осетимо чар и 
узбудљивост најчистије љубави,
певамо ли опет стих онај дуги
недопевани стих у свом том
каскању и тражењу, ако икад
нађемо кључ нашег певања и 
сневања, одвећ мали да би били
само једноставни и одвећ стари
да би били најзад савршени... 

петак, 15. јануар 2016.

ПЕСМА...




Схватити несвесни ток 
изражен кроз песму 
преко немогуће границе 
непознатих супротности 
осуђеног стила ту где 
читаво једно време 
дроби одлучно угашене 
нијансе плаве зене...

Јесмо ли сигурни кроз 
наречје споменуто и 
прихваћени пречицом 
за далеко време и бреме...

Учиним тако време 
задатим болом кроз 
препознатљив поглед 
ратоборним животом...

Музика броји стихове 
и неограничене књиге 
услов су туробног плеса...

Тренутак изненађења 
и обесхрабрени несклад 
помало луцидног дијалекта 
стане са своје стране 
ту где су белешке драж 
читалачког поступка...

Уствари тражим закључак 
на крају убедљиве песме 
где богата нејасноћа 
успоставља динамику 
између смисла и 
језгра његове поезије...

Ја неприлагођена казивања 
претачем и даље у песме...

петак, 8. јануар 2016.

BUĐENJE...






Reči neprepoznatljive i

potrošne ne oblikujem više

i postojanje prohladno srećno

razaberem u ove sate

prepoznate opet unutar mene

i osmehnem li se

pričanju besmislene sete

ili to šapat tišine zimske 


prepoznam kao tek

blaženstvo dobro ishvaljeno u

dotoku jednostavnosti

prepoznate opet unutar mene

i osmeh se vine bez

oslonca u sutrašnje postojanje

nemogućeg čekanja i buđenja

drugačije moje pesme...

четвртак, 7. јануар 2016.

ЈАНУАР...



Недосањане недостижности речи 
доносим нека се у Истини огледну 
без остатка мене као кроз то
постојање немог одабира Среће
ту где предивно хладноћа јануарска 
празничне туге начне и увије у 
разлетеле капи неухватљиве 
непоновљивости неспокоја из мене...

Промени посматрање свог редоследа
и дисање па врати наслеђене сете 
оне ретке на папир занемео од мраморне
тишине јануара што мили преплављен
као врисак згуснуте зиме унутар мене... 

Сети се новог удаљавања лета од старог
задовољног себе ту где промиче твоја
неиспитљивост тражења и кост још
увек отупљена од приче оглодане...

Памти урезано време у вене и пусти
нека чујност твоја кораком чудности
крене без срама и простом свитању
свом опрости надимање још од давно...

Слутње се лагањем буде без предаха
и нисмо у блаженство погружени тише
ту где реч препознатљива као освета
зашкрипи онако без обзира пустим
постојањем ружног сазнања мене...