Уплашен јеж у малињаку стоји
И њушку мекану у бетон зарива.
Један пас на њега лаје, а јеж
Дрхће, крије очи тужне мале и
Уши повија. Од страха ножице
Скрива, најежене бодље шири.
Горе високо стоји небо, час
Ведро, светло, плаво, а час сиво,
Модро и тешко... Облак густог
Дима паљевине неке, видик обавија
У жутило... Ватра наранџастим
Пламеном све сажиже. На крају,
После кише, остаде гомила пепела,
Гарежи и лепљивог праха... Тако
И снове од сивог пепела, олујни
Ветар развеја преко брда модрозелених...
Нема коментара:
Постави коментар