Стигло пролеће... и унело живот у наше душе... у наша срца... Сада смо поново млади... пуни полета... и снаге... Природа је и у ове тмурне и сиве јесење, још мало па зимске дане... унела зеленило и шаренило боја у наше душе... Јарке боје – црвена, љубичаста, наранџаста... потиснуле су то сивило... ту туробност... Пурпурно небо изнад нас... Ту су и први знаци живота – висибаба, кукурек, љубичица...
Благ ветрић пирка, а зарудела пшеница и млади зелени кукуруз се њишу... Мале сенице, врапци, бојажљиво лане, хитри зец – наговештавају да је живот ту... Они су ти који су помакли у страну ту монотонију и једноличност из наших душа и срца... На све старне жагор, смех, радост, забава... Песма распеваних птица свима годи... Од те радости и свирке сви изгледају као ''пијани''...
Ту радост прекида помисао на остала годишња доба, којима се исто толико радујемо... Чезнемо за бојама, које за нас имају другу симболику... Више жутих и браон нијанси које нас чине смиренијим и опуштенијим... Помало упалшени од црвенила и пурпурног неба... Све нас сећа на крв, бој, ватру... Тога је било доста... Дим, паљевине, рушевине и сивило над градом... Туробност у људима... Тешки дани, пуни бола и туге, убили су живот и маладлачки полет у њима...
Тмурно је вани... Упркос свему, постоји и тиња НАДА, да ће доћи бољи дани, боља времена... Тада ће пролеће бити у сред јесени и зиме, једна од најлепших слика природе... Чежње и суморних расположења неће бити!...
Иако јесте све сувише препознатљиво, мало је тога што би било речено на нов начин...
Нема коментара:
Постави коментар