СВАКИ НОВИ ДАН...

Како очи отворимо и први трептај ока начинимо... крећу игре... оне свакодневне, уобичајене, животне... Игре на срећу... Трчимо и тражимо инспирацију, покретач неки, душевну храну, добре вибрације, позитивну енергију... Непрестано, непрекидно... бавимо се свим и свачим, само не собом... Користимо, да не кажем - искоришћавамо, немилосрдно црпимо животне сокове, исисавамо туђу крв и енергију... Много је слађе... Од тога се лакше и лепше живи... Стршљенови и осе... побеснело свуда лете и вребају у чије ће вене отрове да сруче...

Ми који возимо бицикло поред неке реке... возимо свакодневно... док нас ножни мишићи не заболе... Возимо по Сунцу и по киши... Удахнемо ваздух чист... прочистимо плућа... Гледамо у небо плаво... Упијамо величанственог Сунца блистави сјај... Возимо сваки дан... По ветру... Возимо јер важно је бити у покрету... Возимо и што мање размишљамо... Тада и само тада, једино тада... пустимо мозак мало на отаву... Возимо до лудила, до последње капи снаге... Возимо...  

Нека вас не уплаше нервозни возачи што кроз отворене прозоре својих брзих аутомобила - трубе сиренама, псују, вичу, добацују, гледају, машу... Развуците осмех и окрећите педале... Терајте тако свој бицикло... даље... што даље... Возите и омиљену песму певушите - наравно у себи... да нико не чује... Чувајте љубоморно драгу мелодију... али само за себе... Отиђите на обалу своје омиљене реке... Река је велика мудрица и ћутљивица... Много тога река зна... Ћути и својим коритом само кружи... Њој никад није досадно... 

Сваки Божји дан... сваки нови дан... ''муче'' нас иста питања... Нису то више дилеме.. Сада су трилеме... Закомпликовано, замршено, промашено... Само ослушните добро... Оно о чему се највише збори и полемика горка на форумима води - баш тога нема... То мањка... То нам фали... Да ли га је икада заиста било - тешко је одговорити?... Остају само порази славни, преточени у морални тријумф... Остаде мит из далеке прошлости и легенда у бакиним причама једино жива...

На крају свих крајева, када се све битке и порази зброје... остаде то велико НИШТА... Остаде прашњава пластична пиштаљка на кривој полици дрвеног креденца... да њоме неко други засвира...


Сваки нови дан, доноси нове грешке... исте оне од јуче... Сутра - да и сутра ће бити исто... Само неће бити ДОБРЕ ВОЉЕ међу људима... Желим само једно... иако знам да је немогуће... Да сваки наредно нови дан... буде свима без изузетка... за једну малу мрвицу, за једно мало зрнце песка, за једну малу искру... лепши и једноставнији... бољи и радоснији... здрав и паметан... срећан и насмејан... Осунчан... Можда ће Сунце људска срца огрејати... загрејати... растопити... отопити... орасположити...

Сказаљке на зидном сату су се поклопиле... Неко мисли на мене... И ја мислим на вас... И све вас до неба волим... Да ли сте очекивали баш то од мене да чујете... Ето - чули сте... Сада се запитајте, да ли сте и овај данашњи дан, нови дан почели добро и лепо... Покушајте иако знам да је скоро увек - много тешко... Не дозволите да прокоцкате још једну добијену шансу или прилику што вам се у очи баца... Готово је сигурно да баш такву шансу најмање за 10 година добити нећете... Ако добијете за 10 година  мање више, па ви сте такав срећник или срећница... Ако не добијете ни за 10 година, не очајавајте, иако добро знам како је све то очајно тешко...

Брзо смислите нешто... Знам да умете и можете иако снаге понестаје почесто... Ако вас је уморило ишчитавање књига, укључите радио... Пронађите омиљену радио станицу и слушајте музику... Није важно да ли је са речима или без речи... Важно је само да радио свира... и да у срце ваше душе погађа... и директно вас дира... Па ако и заплачете уз песму неку... није страшно... Сузе су за људе... Најважније у целој причи јесте то да ваше сузе не види нико... иако често то не бива могуће... а ни лако... А ко то сада зна?... Можда би све било другачије да смо само једну туђу сузу били кадри угледати и са њом се сусрести... Можда је и обрисати... 

Али, не и не!... Овако је опет и лакше и лепше... Само будале и лабави људи плачу... И као што после кише дође Сунце... тако и после плача... кад тад... дође ОСМЕХ... Каже наш народ - ''Ко се задњи смеје, најслађе се смеје''... Тешко за поверовати - зар не?!...


А сада - журим на вожњу... да још један обиђем круг... Мислим на све вас... Збогом и довиђења...