ИЗНЕНАДНА КИША...

Изненадна киша... киша која увек изненади, иако беше у најави временске прогнозе... Громови зазвонише из сивих облака... Киша данашња... послеподневна... спречи ме да изађем на улицу... Спречи ме да обиђем још један почасни круг... Не желим да прекинем тај чаробни низ... Али, баш данас морам заборавити на вожњу бициклом... Добра већина би само рекла – ко зна зашто је то добро... А шта је добро?... То више не знам... Још мање знам – зашто је баш то добро...

Брзо сам се помирила са новонасталом ситуацијом... Бес, а ни љутња, више неће бити од велике помоћи... а најмање од користи... Навукле су се... над малим градом... кишне... сиве... облачне... завесе тешке... Сунчеве светлости мањка... дебело фали... Осетно је хладније... Ветра шиба и ломи гране...

Осушена трава прождире сваку кап кише... Не можемо ни сагледати... колико је корење испод тврде земљине испуцале коре... жедно и гладно – воде... Да ли ће пасти довољна количина кишнице – остаје да се види... Ја сумњам, као и увек... Брзо ће стати киша ова... нешто ми говори... Дуго већ није пала ни кап воде на жедна поља...

Рано се данас смрачило... да не кажем – смркло пред очима... У ваздуху већ неколико минулих дана – дебело мирише јесен... Јесен, још једно прекрасно годишње доба... Долази кад треба... по клаендару 23-ег септембра...

Довиђења лето... Прозујало си за тили час... Знам да ће лето много да фали... свима... То ћемо знати да ценимо бар у мислима... тек када нас покрије први снежни бели покривач... када дође дуга и хладна зима... неко ново ледено доба... Тада као и сада живећемо... као и увек... само од лепих сећања... од успомена, на минуло лето... Живећемо од музике летњих непроспаваних ноћи... од мноштва слика... олако изговорених речи и слова... од свега и свачега... од маште и снова... најлепших жеља...

Никада нећу и не могу заборавити сва моја лета... Моје најомиљеније годишње доба... Са малом искром сете, када ме кише хладне буду квасиле... сећаћу се само осунчаног лета и ничег више...

Заборавићу јутрошњи сан... када сам сањала... олују и невреме... једну муњу – светлицу једну, што зазвони и загрме из облака сивих... Срећом, беше то само један трен... један мали изненадни кишни трептај... из плавог ока...