МОСТ...

  

Након мноштва интрига и завера, уследило је утамничење... заточење... Коначно  заточеник има времена на претек, и о много чему потанко да размишља... Тако је кренуло присећање на своје давно одбачене корене и заборављено порекло... Сећање на своју земљу... оца... мајку... детињство... По ослобођењу уследило је поптуно повлачење и затаварње  у себе...

Човек иако ослобођен тамнице, само је стајао пред големом стихијом, која је безочно уништавала и рушила све пред собом тако сурово и немилосрдно... Време је са успехом нагризало сваку твар и творевину... Човек је пожелео да себе угради у вечност, тако што би сазидао једну непоновљиву грађевину, један МОСТ, који би одолевао пркосно свим стихијама... свим неумитним временима...

За почетак... требало је наћи часног и ваљаног НЕИМАРА... неуморног градитеља и човека од духа, који ће бити кадар овековечити лепоту МОСТ-а ... кроз памћење и непрестано сећање, дуги низ година... а можда и векова... За велико ремек – дело потребан је нетакнути мир и тишина... Неки би рекли самоћа... То је једна врста непресатног бдења... време чудесних бесаних ноћи и дана... када се смишља и полагано осмишљава изглед и визија будућег МОСТ-а... који ускоро треба и конкретизовати...

Размишљање о градњи... о самом изгледу.. о сваком појединачном, најситнијем детаљу... Треба направити такву грађевину која ће задивити и оставити  без даха, чак и најоштрију критику... Свето ћутање у коме почива велика сигурност и камен темељац на коме се озида најлепша грађевина... племенитих циљева, да повеже и сједини у једно... неком широком реком раздвојено...

Присутан је и страх од неизвесности... несигурности... Старх од живота... Страх да нешто не крене по злу... у неком нежељеном правцу... Страх од постављених рокова које треба испоштовати...  А шта уколико дође до закашњења... до низа непредвиђених околности и замршених ситуација...

Камени мост саздан за векове... за трајање у вечност и кроз вечност... Иако мали и скорман... плени својим једноставним линијама... Сви су одушевљени њиме... Изнад свега оправдао је свој настанак и своје постојање... Постао је јако практичан... Омогућио је да брже стигнемо на другу обалу реке, и што лакше позавршавамо свакодневне послове... Повезао је све тешко спојиве обале...

Очекује се више разумевања... више праштања и више љубави... Више суживота у тајанственој повезаности житеља две речне обале...