Живимо у свету противуречности... На једној страни чезну људи за срећом и миром, ређају аргументе у прилог бољег живота и мира... певају хвале и славе... говоре о љубави, самилости... раду, реду и порертку... културном и научно технолошком напретку... о заштити човека и његових права... о очувању животне средине...
А на другој страни звецка и сева оружје... набавља се муницију и маске против нових бојних отрова... Ко то вуче човека у пропаст?...
Они исти људи који се залажу за леп и срећан живот... Мирољубивим лажним маскама прикривају своје себичне интересе... Шире и препоручено дотурају илузије о ружичастим сновима... Залагање за правду у овом свету недела и безакоња сада као да је постало бесмислица...
Постоје хоризонти човековог трајања који га затварју, отескобљују и чине страдалником и несрећником... ''Земља је јака и небо вечно, а човек слаб и кратковечан. Овај живот је ствар мучна која се састоји у неправилној измени греха и несреће, а живот значи слагати варку на варку'', сан на сан, хтење на хтење, илузију на илузију, песму на песму, реч на реч...
Живот то велико несхватљиво и неухватљиво чудо, сада је у знаку све већег трагизма... Препун је бола и патње... За већину Бог више није утеха и безбедно скровиште... Човек губи веру и пада у разочарење, отуђење... Он је ''сламка међу вихорима'', сулуди борац и беспотребни мученик... Осуђен је на жудњу за срећом и радошћу... Скрхан је и нема снаге да одоли замкама нових мишоловки и невидљиво исплетених паукових мрежа и мрежица...
Илузије и жеље су за оне залудне... за доколицу... Незадовољство расте, а зло је чини се често, неукротиво... ''Не може се сазнати зашто постоји зло на свету, јер све што постоји нема смисла ни разлога''... Човекову душу муче многи демони – краљеви таме и зла... Зли дуси... На све стране сумрак, корупција и насиље... И шта све још?...
Човек чезне за светлим пределима и безазленим даљинама... А тога нема!... ''Свако људско дело и свака реч могу да донесу зло. У ћутању је сигурност''... А ко може да ћути?... Оковао је големи страх човека... Потом га умртвио и учинио неспособним за покрет и радосни поклич... Страх је нејасан, непожељан и све више се распламсава у човеку... и тако га стихијски полагано убија...
Кажу... како се само упорношћу и одлучношћу... може победити све то негативно и непожељно... Са друге стране, опет кажу како је судбина неизбежна и фатална...
Дошло је неко опако време ''освете''... Човек то не схвата и полако као да све због тога пропада и отпада... Човеково расположење зависи и од временских атмосферских прилика, а све ређе и од непогода и неприлика... У зимске суморне и студене дане, човек је сам, нејак и преуморан...
Када се пробуде снаге природе, тек на пролеће и када зажуборе потоци и сину јарке и жарке боје ведрог годишњег доба, човек добија снагу и па и ведрија расположења... А шта до тада?...
Снови о нормалном животу у потребном изобиљу и благостању, сударају се са суморном јавом... Гради се и разграђује непрестано... Промене и неизвесности свакодневне, успони и падови... нови ломови и нервни сломови...
''Бити радник и мајстор, човек од посла! Ничег бољег и поузданијег у овом животу у ком много добра нема, а поуздано није ништа''... Привидно добро... сада је зло које подстиче бунт, револуције и многа незадовољства... А да ли је све то вредно труда?... Добро и зло се преплићу стварајући божанствену хармонију...
''На крају свака ствар ће се некако расплести и решити, јер ништа на свету није трајно''... Једино величанствена уметничка дела поникла из душе ''не деле судбину пролазних ствари овога света''...
Ипак, живот има смисла и вредан је живљења... Човек је спреман да издржи све... Може да издржи апсолутно све... Ни смрт ни рушење не могу га спречити у тој издржљивости, у тој трпељивости...
Мноштво разлога за наду и оптимизам... постоји негде дубоко... скривено високо изнад неба... по космичком бескрајном пространству лебди...
Нечиста крв људска и тешки снови... чини се не спутавају, али и спутавају човека... да верује у разрешење свих неслога и неспоразума...
''Раскош и лепота живе неуништиво у човеку''...
Зато, останимо живети са овом дивном илузијом... јер је то један од начина да се буде човек и већ некако опстане и преживи!...
Нема коментара:
Постави коментар