Да ли мефистофеловски дух путује данашњим светом?... Једна од тема за размишљање... ''Фаустовско и Мефистофеловско''... Докле је света и века, док је човека, свих његових идеала, прегнућа... приметан је тај фаустовски дух који не изумире... већ само бива потиснут на тренутке... То фаустовско траје вековима... Трајаће у човеку, у будућим временима... Мефистофеловски дух кола светом, обилази около, прикрада се, шуња, лута...
Као да је завладала тама... Семе зла опет бачено на земљу. Злочнци и пали анђели протерани из рајског Едема. Над човечанством надвиле се деструктивне силе, које вребају погодан тренутак, прави час... да се спусте међу Аврамов род, људски род... у намери да га поморе неким новим виртуелним инфекцијама...
Са свих страна надиру сиве магле... црни облаци верских неспоразума, ратова, погибија, смрти... Разбеснели тајфуни бацају прашину у очи, а нека невидљива сила непрестано шиба... Избегли демони без напора плаве земљу и теже да овладају. Аветињске канџе попут разбеснелих коња и лавова разапињу људске душе... у које се полагано увлачи хладноћа, страх...
Да ли је то Милостиви Бог дигао своје благе руке од грешног света, од мноштва богоотпадника?... Неверни род ради све по својој себичној вољи...
Идење за новцем, пролазним, ефемерним, за овоземаљским материјалним стварима... постала је главна преокупација живота, идеал... Човек почео да заборавља духовне благодати и вредности... Негативни аспекти живљења довели су до деградације ума, интелигенције и живота...
Човек, кап Божија, ситан мрав на земљи... очима сатане, бива виђен као црв и роб, који трули у глибу и прашини. Постао је безвредан, мали, кратковечан, нико и ништа... Путујући дух виртуелне инфекције све више вара људе, уноси сумњу, пометњу... Штетно корење у људској души закоренило се... Семе зла веје по свету... Сумња расте, продубљује се...
Човек, микрочестица, слабог, ефемерног тела, почесто тоне у блато, бунило, искушење... Почесто јури за ''срећом'' коју никако да ухвати... Живот, блед, прозаичан, монотон... у знаку ноћних оргија, пијанки... Неморал, нељудскост стежу одасвуда... Човек дотакао дно живота, најмрачније сфере...
Куда из ове тамнице?... Шта учинити?... Сва питања постају само нерешиве енигме... Нервно растројен, морално понижен, човек се приволева царству демонском... Људска природа склона греху још од прародитеља Адама и Еве, продаје душу ђаволу... Склопивши тај пагубни ђавољи пакт, људско срце је окамењено, ум помрачен... Прво мишљу и жељом, потом делом и акцијом... човек је чинио грех за грехом, док га пагубни дух није бацио у очај, у самоубиство властите душе...
Важно је било увући човека у што веће сагрешење, јер тиме, са сигурношћу, губи душу... Сатана је постављао своје мамце и удице, разапињао своје мреже, муњевитом брзином укаљао људска срца... Бранио је човеку да чини добра дела, да се моли и каје...
Терао је човека да чини све оно што превазилази границе здравог разума, нормалне људске склоности... Нудио је пролазно задовољство, вечну тугу, невољу, гордост, завист... Даривао је проклетство, неистину, паганско богатство... Кушао је умртвљене, троме људске душе, пожудам, пороцима... од којих је најјача била блуд...
Желео је да постави баријеру између човекове душе и Бога... Желео је да лиши човека духовних врлина и висина, животне енергије, вечног непролазног Царства небеског...
Човек је устао, отргао се из ђавоље замке... Окренуо се од таме ка светлости, растерао је зле духове, утваре... Почео је да се каје, добрим делима да разгони силе које су устале против њега... Желео је да поврати своју веру у Бога која неугасивим пламеном живи кроз векове, негде крадом тиња... Веру, вечну, бесмртну, спасоносну... Веру што никад не пролази... која бива потиснута, заборављена само на тренутке...
Човек би требао да одабира ''стрми'' пут ''савршенства'' што снажи, весели, радује... Трновит и тежак пут, што води у вечно, непролазно...
Човек успева својим вазнесењем на небо да победи зло и грех... чиме душа постаје очишћена, умивена, излечена... духовни вид исцељен... зло потиснуто, но никад протерано...
Да ли ће свет заувек бити лишен лутајућег светског духа, невоља, помора, апсурда, неправди... ако се дубоко покаје у себи и поклони Господу?... Да ли је могуће, од тада па до вечности, да се ''неће... више чути насиље у твојој земљи ни пустошење и потирање на међама твојим''...
Нема коментара:
Постави коментар