Ова храбра и надасве пожртвована жена рођена је средином 19-ог века као најмлађа ћерка Вилијема Скарлета Трећег Барона Абингера и Хелене Магрудер његове супруге од Инверлокија, који су имали још једну старију кћер. Најраније детињство проводи одрастајући у Лондону и Инверлокију на породичном имању планинског крајолика у Шкотској, у периоду између 1870. и 1880. Од најранијег доба показивала је: енергичност, смелост, самоувереност, дисциплинованост, живахност, великодушност, способност, дружељубивост, осећајност, самосталност... Једном реченицом речено - била је физички и ментално итекако вешта и умешна. Њен слободан дух било је тешко укротити. Била је активна на готово свим пољима. Волела је изазове, путовања, авантуре, узбудљиве спортове, коње, јахање, лов (гађање тетреба, патке, потера на лисице...), риболов (пецање), пешачење (шетње кроз предивну Божију творевину - природу), купање у језеру, пуцање из пушке... Кључна реченица за опис њене посебне личности, гласила би - волела је живот. Тежила је свесавршенству и перфекцији. Имала је књижевног дара и иза себе је оставила неколико Дневника које је уредно водила. Била је заљубљена у природу, животиње, нарочито коње, али и људе, што се види по великом броју њених пријатеља, које је имала широм света... Била је права дама иако је готово три дана у недељи резервисала за лов, више од две деценије бавећи се овим ''мушким'' хобијем при чему је зарадила не само ловачке треофеје, већ болне падове са коња и не баш безазлене повреде (једном је чак повредила кичму)... Ова позитивна и здрава личност волела је да се провоза у чамцу, а након тога као ''права Енглескиња'' да ужива у чају. Била је поносна и задовољна верујући у оно шта ради и за шта се бори. У њеним албумима међу драгим јој сликама могу се пронаћи и фотографије неколико драгих јој коња. Са пријатељима радо је одлазила у Норвешку, јер је била фасцинирана и заљубљена у лепоту фјордова норвешких, где је радо једрила и бавила се риболовом.
Ова амбициозна мадам имала је много удварача, које је очарала својим шармом. Први пут удаје се за Мајора Хенрија Хаверфилда официра Краљевске Артиљерије у својој 19-ој годинио живота, чије презиме са поносом понесе све до гроба. Живели су у складном браку у Ексетеру до 1890. - до Хенријеве пензије, након чега се пресељавају у сеоску кућу у Дорсету близу Шерборна. Са Хенријем изродила је два сина - Џона и Брука. После 8 година брака Хенри умире, а Евелина постаје самостална, самопожртвована мајка и врло напредна млада жена за оно доба. Купила је прву модерну бициклу, назвала је Пегаз (по крилатом коњу из грчке митологије), што је по мишљењу ондашње британске околине било јако ''неукусно''. Са Пегазом стизала је свуда прелазећи миље и миље. Била је упорна и неуморна, очарана не само природом и коњима, већ и знаменитим историјским грађевинама и археолошким локалитетима. Волела је да одлази у музеје, библиотеке, галерије, у ресторане, на пријеме, чајанке... По други пут опет се удаје за Мајора, али овога пута Мајора Џона Балгаја (обоје ступили у други брак и обоје имали децу из првог брака). Ушла је у овај брак који је трајао свега једну деценију под два услова: први - да не жели мењати свој лични животни стил и други - не жели мењати презиме. Разишли су се и опет окренули свако својим путем иако и даље венчани на папиру (никада се судски нису развели), али занавек физички удаљени и растављени.
Пред избијање Првог светског рата у Великој Британији била је истакнути борац и активисткиња у тешкој и немилосрдној борби за женска права. Погађале су је теме као што је социјална неправда и дискриминација, а нешто касније, ратни ужаси и дешавања. Патила је због свега тога, саосећала и саучествовала у тој патњи са сваким понаособ, тако да је туђи бол уставри био њен властити бол. У почетку је била умерена у женском покрету за право гласа, али је убрзо постала члан милитарног крила, које је водило прави ''рат'' са тадашњом Владом. Пуне четири године водила је ту борбу. Лично учествује у правим уличним стравичним борбама (тучи и батињању) са полицијом, због чега је хапшена, затварана, кажњавана и осуђивана око 100 пута, а све због напада на полицију и услед ометања полиције у обављању дужности и задатака.
Са избијањем Првог светског рата Евелина са својих 47 година живота као зрела жена пријављује се у добровољце за прекоморску службу са организацојом Шкотска Болница Жена (ШБЖ), коју је основала и предводила даровита др. Елси Инглис, хирург из Единбурга. Група ових болничарки долази у нашу Србију у вихору Првог светског рата, а један део ШБЖ радио је и на Солунском фронту. Шкотланђанка Евелина била је спремна и добро се снашла на првим борбеним линијама. У Србији се старала не само о српском војнику, већ и о народу, честитом српском домаћину и сељаку, о сирочету, сваком убожјаку. Евелина је радила у једној од три болнице од по 100 кревета, са др. Едит Холвеј. По занимању Евелина је била виши санитетски радник, а у Крушевцу је била чак и управница пољске болнице, где је радила свеукупно 10 тешких месеци.
Враћа се у Британију, кући, сва исцрпљена, бледа и мршава... Докторка Инглис позива је на нову прекоморску мисију. На захтев Српске Владе др. Инглис је организовала нову мисију како би помогла два пука српске војске, који су се заједнички борили са румунском и руском војском на Солунском фронту. Из ШБЖ регрутовано је 75 жена од којих су основане две болничке јединице и једно транспортно одељење са 18 камиона. Стигле су у румунску провинцију, а др. Инглис формирала је болницу у јужној Добруџи. Са почетком губитака у српској војсци, са повлачењем преосталог војног састава и ШБЖ се повукла далеко од борбене зоне све до руске територије. Евелина напушта Румунију марта 1917. Одлучила се на пут кроз Русију у јеку избијања Револуције. Путовала је месец дана и тек у пролеће априла 1917. стиже у Лондон, у Енглеску, где подноси извештај Лондонском Комитету о раду ШБЖ. Добија руски војни орден и одликовање за храброст. У заједничком раду са Флором Сандес отвара покретну кантину Сандес-Хаверфилд, која је послуживала лимунаду и чај. Ова кантина слала је цигарете за 150 хиљада српских војника и око 30 хиљада одевних предмета српским војницима на ратишту у Македонији. Велика хероина Евелина организовала је Друштво Српског Црвеног Крста у Великој Британији. Широм своје Енглеске и Шкотске држала је трибине и јавне говоре радећи за српску ствар и у име српског сапсења.
Године 1918. у Парламенту Британском и у Дому Лордова бива коначно изгласан Нацрт Закона којим се даје право гласа женама, чему су вишеструко допринели добри гласови о волонтерки Евелини у великим хуманитираним мисијама. У лето 1918. одмах иза редова и колона ослободилачке војске, ушле су у разорену Србију и јединице болничарки ШБЖ како би ублажиле и олакшале патњу српскога народа, погођеног тифусом, шпанском грозницом, пнеумонијом...У Србију долази и Евелина у својству Комесара Друштва Српског Црвеног Крста из Велике Британије. Водила је надзор о испорукама и пратила је дистрибуцију залиха преко потребних Србији и Србима.
Враћа се опет кући у Енглску и тамо почиње да ради на новом идејном пројекту. Почела је да планира како збринути децу која су у рату остала без родитељског надзора и старања. У лето 1919. враћа се у Србију коју је без сумње волела колико и своју родну Шкотску, са малом групом Британки. По наредби енглеског генерала Фортескија радила је у Ужицу и Косјерићу на унапређењу здравствене службе и заштите. Возила се по Србији тражећи погодно тле и локацију за оставрење свог највећег пројекта и животног сна - подизање сиротишта за ратну сирочад, сирочиће и сиротане. Одабрала је забачено место, зауставила кола крај десне обале реке Дрине, у варошици Бајиној Башти, окруженој брдима и планином Тара. Основала је Дом ратне сирочади, који је свечано отворен 12. јула, на Петровдан 1920. у коме је било око 100 - тину деце. Учила је и научила гладну, поцепану, шугаву и осиротелу српску децу, како да перу зубе и једу из своје порције - из свог тањирића... Захваљујући Евелини та деца су први пут видела конзерве, лимун, смокве и поморанџе... Евелина отвара и школу за медицинске сестре. Радила је по терену обилазећи брдовита српска села. И даље је јахала коње и одлазила у риболов на реку Дрину...
Велика Евелина Хаверфилд окончала је свој рад у Бајиној Башти у 52-ој години живота 21-ог марта 1920. Жртвовала је свој живот за спски народ за све време рата од 1915. до 1920., све до своје смрти, радећи уз неуморну ревност за српски народ као велики борац и најоданији пријатељ Србије. Упокојила се после 7 месеци рада међу децом у сиротишту од упале оба плућна крила (пнеумоније). Исобел Емсли главна докторка у јединој преосталој ШБЖ у Србији довела је војног свештеника који је на енглеском језику обавио чин сахране у присуству мештана Бајине Баште и сирочића. Сахрањена је у порти бајинобаштанског правослаовног храма Светога Пророка Илије. Над хумком стоји надгробни епитаф од гранита на коме пише да ту почива Велика Евелина, а завршава са речима - почивај у миру. Српаска Влада одликовала ју је постхумно орденом Белог орла са мачевима. Добила је и орден Светога Саве. Краљ Александар Карађорђевић послао је сребрни венац за њено гробно узглавље.
Свети Владика Николај Велимировић приликом отварања Дома здравља у Бајиној Башти 12. октобра, на Михољдан 1930. одржао је надахнуто слово и беседу о Евелини, чије име са поносом од тада па до данас понесе и носи бајинобаштански Дом здравља ''Евелина Хаверфилд''. До пред крај Другог светског рата главна бајинобаштанска улица нослила је име Евелине Хаверфилд. Потом је преиначено име главне улице у Маршала Тита, а данас је то улица Кнеза Милана Обреновића. На велику добротворку племенитог срца подсећају и две спомен плоче (табле) на Дому здравља у Бајиној Башти... Србија и потомци памте Евелину већ 90 година причајући њене подвиге за незаборав, идући тако полагано у сусрет великом јубилеју 90-огодишњици од упокојења велике српске хероине Евелине, која је прошла пут велике патње и тако се винула попут орла на пут вечне непролазне славе и слободе... Нека јој је вечан спомен. Нек почива у миру...
Нема коментара:
Постави коментар