''Живот је несхватљиво чудо... а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја''... Живот – једно растојање - настајање или пропадање, распадање... Он настаје или нестаје и ишчезава, на видљив и невидљив начин... Радост, срећа, доброта - у рушевинама... Као да их нема ... Радосни, срећни, добри - бивамо само на тренутке... на кашичицу... Све постаде изненада - сиво, суморно, привидно, краткотрајно... Радост, срећа, доброта, па и љубав... догоде се само једном... а можда и никада...
Дрво, животиња, камен – све је непостојано... Човек је најнепостојанији... Он је свестан свега тога и зато се у њему још од детињства буди успомена на - мајку, оца, дом, школу, место из кога потиче... Све га то подстиче да ствара неко дело и тако сачува себе од пролазности и заборава...
Човек се кроз мучно и тегобно време, увек враћа траговима, прецима, темељима, коренима... Нарочито се то осећа у наше време све већег покушаја владавине паклених и демонских ''сила''... Отуда, старшни удеси и ломови...
Долази до спајања људи различитих опредељења... када настаје дело – упркос свему... Ратови, природне стихије, болести, епидемије – не могу таквом делу ништа... које гордо и поносно пркоси смрти... Остаје непобедиво... Одолева животу, без склада и хармоније... тако постаје спона и нераскидива копча... између садашњости, прошлости и наравно будућности...
Време пролази, а исте ситуације се све више понављају... Морамо се окренути од мрака ка светлости... док не буде прекасно... и тако раскинути видљиво невидљиве ланце невоља... окове очајања... растерати тамне сенке и одувати мрак, уз помоћ повољних ваздушних струја...
''Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божију вољу подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити''... Овако је писао, дисао и мислио велики нобеловац Андрић...
Нама остаје да некако покушамо да убедимо сами себе, али и све друге... да без мукотрпног подвига, напора и одрицања... нема ни великих дела... нити винућа у висине...
Нема коментара:
Постави коментар