Шта је претежније?... Душа од хране или тело од одела?... Човек или птице небеске?... Човек или пољски бели кринови?... Човек или зелена трава ливадска?...
А шта је човек?... У првој библијској књизи Постања стоји написано, записано и исписано... да је човек створен по обличју Божјем... по слици и прилици... по образу и лику... по подобију Божјем... Створен и назначен у акту стварања за господара природе Божје – те прекране творевине... Па иако створен од праха земаљског, доби човек нешто јако велико и важно... Даде му Бог у залог нешто много претежније и важније... Подари му бесцен благо... Удахну Бог Господ и дуну човеку у нос - ''дух животни''...
Захваљујући том највећем и најскупоценијем дару, човек постаде - ''душа жива''... Човек би створен и саздан беше, као нешто веома добро... И не само човек... Све што Господ Бог створи и сазда – ''добро беше веома''...
Шта се потом десило?... Тај исти човек са превеликим мноштвом доброг залога и потенцијала задобијеног с` више, која скрита почива у бити целокупног његовог бића и личности, скрете с` правога пута... Оде у крајност... Окрену своја леђа Богу и крете за мирисом идолских жртвеника и њихових жртва паљеница... Омиле му беседа и песма идолских жречева...
Када му и то досади, крете да сам лута по безводним пустињама и пустим горама... И уместо да буде господар над творевином, постаде роб свега и свачега... Уместо да буде личност која се потврђује једино и само у заједништву... човек својим даром слободне воље... своје слободе... себе само још више сроза и понизи... и тако себе обезличи...
Пљунуо је човек сам себи у лице... подругљиво се насмешио... опсовао... и своју људскост и достојанство... поставио на најниже могуће гране... Пао је човек... и тако постао гори у свом паду и палости... гори од животиња и гладних звери и зверова... Отупеле су све емотивне реакције у човеку... Охладнело је срце у човека... Шта ме брига и шта ме се тиче, шта се то тамо дешава и догађа!... Све док имам да пијем и једем, мени је лепо!...
А болест, невоља и несрећа?... Не оне се мени никада десити неће!... Показати емоције, макар и једино кроз слова и речи... одреаговати можда и пребучно на окружење... пружити отпор... постало је равно лудилу и лудости... Нестало је искрене људскости и топлине... Нестало је благоразумности... Не кажем да је уништено... Прекрасни дарови Божји, не могу бити уништени... Толико их је мало... Тешко су видљиви... Веома су нечујни... Стога утисак – као да их нема...
Можда су наше очи толико ослепеле и заслепљене лажним сјајем, па не можемо ни код очињег вида, добро да видимо...
Ко је наша Снага и Утеха?... Господ јесте наш Спаситељ и Спасење... Наше Прибежиште и Утврђење... Наша Потпора и Помоћник... Наш Избавитељ и Помиритељ... Наш Заштитник и Заступник... Њему само Њему, Који је Тројица у Јединици и Јединица у Тројици, кличемо у векове векова... да нас све помилује и спасе... све без изузетка... по неизмерној Љубави и безграничној Милости Својој... Амин!...
Нема коментара:
Постави коментар