МИСЛИ...

            Више од половине свога овоземаљског живота... трошимо... залуд траћимо и бацамо... веома често на непотребне ствари... на глупости...

Најстрашније од свега тога јесте што ми у почетку не знамо зашто то радимо... а када време истрошимо и потрошимо... када дођемо на крај пређеног пута... онда бива касно... Да, да... проклето, касно...

Потрошено и протраћено време... залуд бачено... не можемо опет вратити... а ни купити... нити било чим надокнадити...

Тако пролазе у животу људи који су се бавили неважним стварима и који ништа паметно нису радили ни урадили...

Многи су се одважили и кренули на крос, на трку и тако трчећим кораком започели муњевитом брзином трку живота – трку животну...

Неки су преценили своје способности и своју физичку кондицију, па и своју конституцију... па су већ на почетку трке одустали...

Други су наставили да каскају, али су се и они убрзо повукли...

Трећи су од трчања и не баш најбоље одабраног темпа, попадали као пожњевено снопље...

Мало је оних који су наставили да трче и упорно трче... и да се бар мало приближе циљу...

Тешка и немилосрдна трка, а атлете слабе и без дисциплине...

Мисли се разбиле, стропоштале и сручиле у прашину... попут  смрсканог и сломљеног стакла...

Више нам је омилело да у срце своје похранимо сопстевно смеће... туђи отпад и пиљевину...

Свака лаж и трица... постаде добра замена... за блага вечна и непролазна...