Ћутање... неко рече... може бити гласније и од хиљаду речи... Ћутање... Питам се зашто људи ћуте?.. Наши стари, говорили су – ''ћутање је злато''... Треба ли баш увек да ћутимо? Да ли постоје ситуације у којима човек не би требао, али ни смео да ћути?.. Творац - наш Премудри Створитељ, обдари, додуше не све, тим прекрасним даром говора и речи... Како осетити и препознати тај најподеснији моменат за причу и причање?.. И шта рећи?..
Свакодневно и готово неизоставно, од јутра до вечери, ''сервирају'' и ''нуде'' на великој глобалној ''тржници - свега и свачега'' у ''изобиљу''... чега све ту нема... скандал до скандала... стравичне слике и приказе... (додуше не улазим у дилему – да ли је по среди грешка, случајна или намерна, да ли је фотомонтажа или не)... тужне вести, трагедије, погибије, убиства, самоубиства... насиље, лажи, преваре... мржња, пакост, злоба... похлепа... Предугачак низ... Ко је у стању све набројати и пребројати... Ја нисам...
Може ли бити равнодушних и неосетљивих... док поред нас корачају колоне и колоне људи са мукама, тешкоћама, проблемима, тугама и бригама... Можда је најтеже бити неми сведок и посматрач и бележити све ово што за већину јесте само узалудно губљење времена, кога је како кажу све мање, које је јако драгоцено... Добри људи, ако нисте до данас знали... ''време је новац''...
Утакмица је почела, лопта је бачена, судија је својим звиждуком означио почетак другог полувремена... По терену треба трчати... мада нису сви у доброј кондицији... Треба трчати и играти, без лажних изнуђених грешака... Велики изазови и утакмица у којој се све мање препознаје искрено лице суиграча – саиграча... Није страшно ако и погрешите, неко ће рећи... и тако неким несрећним стицајем околности, уместо да пласирате лопту на противничку страну терена, ви, баш као да сте ''малер'', на животној утакмици постигнете аутогол и то у корист противничког тима...
Некада смо веровали да бити ''трагичар'' на утакмици од изузетне важности, управо значи промашити једанаестерац (пенал)... Очито да није тако... Правила игре су таква... Све је већ познато... Само треба играти и трчати... док судија својим жвиждуком не означи... крај те ''немилосрдне'' утрке... Победа или пораз... Зар је важно... Причаће о томе само још сутра, а већ прекосутра, као да ништа није било... На ред долази неко ново коло, нека виша лига, нека нова деца... Ко је домаћи, а ко гост, пред чијом публиком ће се играти... ни то није важно... да ли ће хулигани правти неред и убијати се безочно... Можда није важно, а требало би да буде итекако важно...
Не више море, већ океан некаквих ''вредности'' плута и све нас запљускује таласима своје слане воде... нудећи нам све и свашта, само не - Незалазно Сунце Христа Спаситеља... без кога смо ништа... само горда, себична твар, врло учтива и љубазна у свом малом свету лажи, интрига и превара... врло егоцентрична... брзо планемо и још брже се изнервирамо... Болести... Депресија, хистерија, шизофренија... Која је ваша, а која наша, дијагноза... Да ли сте ''дотакли дно живота'' – дно сваког дна... бола и разочарања... досаде и бесмисла... свакодневног сивила... Да ли сте се упецали на неку туђу удицу?.. Да ли сте упали у сопствену замку и мрежу, саткану од снова и фантазија... Располућени и расцепкани на хиљаду делића, ходамо, а уствари тапкамо у месту...
У најкомфорнијем стану, признаће малобројни, постаје јако досадно, хладно и празно... Мада је то ипак ''најидеалније'' место за пусте недостижне снове... Једини ''срећици'' ако таквих може бити у свету великих и пагубних фрустрација, могли би се назвати они радно способни... који одласком на посао... бар за трен ''прекину'' ту лажну ''идиличну'' слику... Они који ни тамо на радном месту не могу мирни, наћи ће начина да ''сурфују'' по сланом океану ''виртуелног света'', нереалног, безоосећајног... Управо је то најидеалније место да под велом различитих маски и лажних идентитета... учинимо, кажемо и урадимо све оно за шта нам очито понестаје храбрости у свету живом, стварном и реалном... Све је мање јунака, хероја... Нема оних који ''имају петљу''... на ''страшном месту'' постојати, бити и сведочити, свој Богом добијени таланат...
Човеку данас није потребно сажаљење, залечење или неко привремено прелазно решење... Одвајкада човек има неутољиву глад и жеђ за непролазним јеванђељским вредностима... Човек је ''сит'' лажи... Човек Истину тражи... Човек тражи Источнике воде чисте, здраве - воде духовне православне, са којих и ако пије неће ожеднети никада... Човек иште и тражи мира духовнога у непресушним ризницама православне духовности...
Човек јесте саздан да би тежио и узрастао у врлинама, претходно се чистећи од страсти, на које није ''имун''... Саздaн је за лепо, добро, узвишено, племенито... Саздан је за Љубав – Која јесте Бог... Саздан је за хармонију.. и суживот и саживот са свима... у најлепшој симфонији... коју исписа по нотном папиру Велики Композитор... а чије мелодије препозанјемо и чујемо у срцима људи добре воље...
Најбољи васпитач и показатељ... најсигурнији путоказ и ветроказ... најлепша и највећа ризница тог бесцен блага јесте Света књига Христовог Јеванђеља... у којој је саткана и сабрана једина насушна благовест о Царству будућем... Ту су сва наша питања и сви наши одговори... Одатле се учимо и дај Боже, да се ваистину и научимо... како би опростили и како би нам била опроштена наша сагрешења и прегрешења... и како би стекли и задобили Духа Светога Утешитеља...
Остаје нам да молитвено ишчитавамо и живимо по Светом Јеванђељу... за шта нам је потребан дар молитве и големи труд... Овде све пише и тако треба да се дише... Треба по томе да се владамо, уколико мислимо и размишљамо о спасењу душа... Овде су ''чудеса закона'' Божијег и заповести (заповеди)... У Јеванђељу јесте ''Света Реч'' Божија исписана Духом Светим... То је Нови Завет Господа нашег Исуса Христа, рођеног у ''Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара''...
Морам признати, иако се баш не поносим тиме, већ јако дуго, нисам нашла времена да прочитам нешто из Светог писма... А када сам последњи пут читала ту Свету књигу, не могу ни да се сетим...
Нема коментара:
Постави коментар