На концу недеље цветне, у ноћи пуног месеца, пљуштале су и падале кише... После сваког проживљеног дана, осећам се постиђено и празно... Ћутим, док кише достојанствено клизе из облака модро сивих... Уморна од лоше глуме и глупих представа...
Весници по свој прилици мисле да ми доносе добре вести... Како боле те њихове радосне вести... Згрчио се мишић под десном плећком и боли... Бол не попушта... Пред вратима куцају радосни благи дани... У ритама стоји срце моје...
Жути месец ћути, у очи ме гледа... Пружа чашу под облаке уплакане и сакупља сваку капљицу кише... Шта људи виде?... Шта то људи мисле?... У мојој подераној врећи, већ одавно нема ничега... Испало је сво камење и просуло се по прашњавим стазама...
Вучем и даље подерану празну врећу... Глумим са лажним смешком, да је све чаробно и лепо... Преварама и обманама покушавам да купим време, још један мали обичан дан... Више не желим и не могу да радим то... што неко мисли да треба да радим... Нећу!...
Опет сам шокирала околину... Нападају као звери... ''Ти си луда!'' – говоре ми у лице и као да уживају гледајући у мој грч који се не види... Ко сам ја?... Мала пластична фигурица... плава, зелена, жута или црвена... Не љути се човече!... Сви одлучују у моје име, а ја као неко послушно живинче... само треба да развучем осмех... од ува до ува и можда кажем још једно - велико хвала...
Слобода за паразита... Слобода избора, одабира за онога ко живи на туђој грбачи... Имам ли сада право рећи – не!... Сви који мисле да је то моја срећа, морам са жаљењем рећи – е па није!... Касно та срећа покуца на моја бедна врата... Чекала сам предуго и превише... Закаснила је проклетница, за једну стотинку, за стоти део једне једине секунде...
Радостан дан претвори се у мучну кишну ноћ пуног месеца... Загледајте добро на месечини... Примећујете ли какву промену?... Обележена етикетом срама... У рођеној кући осећам се нелагодно... Трезно и свесно... одбијам понуду срама...
Радујем се туђим радостима... Живим туђе животе... Саосећам са свима... А мене нема ко да чује, схвати и разуме... Срушени снови... Потонуле лађе... Прошла је поноћ... Собну таму разгони жути месечев одсјај... Кише јуре низ облаке све у трку... Бол раздире и цепа прса на пола... Гаси се полако дисање моје...
Треба се радовати човече, чак и онда када би најрађе само плакао... Какав пакао!... ''Ја се слажем... Ма је се увек слажем''... А волим и да лажем!...
Нема коментара:
Постави коментар