Мирна ноћ... Необичо мирна зора, породи песму саткану од жубора кишних капи... Јутрос рано или синоћ касно, потпуно је свеједно... замрло и утихнуло све... као да је срце стало... а Сунце се помрачило... Неки чудни предосећаји, поцепали ионако дроњаву... дрољаву душу... Исцедило небо реку кишних капи... па одједаред пресахло... Данас ми пресело и мајчино млеко!... Замрла музика... нестало здравог смеха... Чује се празнина како одјекује и одзвања... Далеко се чује...
Да... мени и горе треба... Најгоре... Престаните да вичете и арлаучете... Још увек добро чујем...
Отвори се земљо и дозволи да у твоја недра скријем мрачне тајне своје... Нећу да потонем до краја... а провалија све већа зјапи под клецавим ногама...
Ноћне море... Море... море... док се мисли грчевито боре, у кишној ноћи... Музика све јаче веже и стеже... Слова најлепших текстова одзвањају... одјекују... јече...
Сви певају... играју... плешу... Виртуелна игранка... виртуелни луди плес по киши... Слова отежала... покисла... тужна... уплакана... Све веома животно и реалистично... Не зна се ко то и са ким игра... Зашто игра?...
Грч... сузе... патња... мука... Најлепша слова настала у најтежим тренутцима... у непроспаваним ноћима... Зашто најбоље настаје - кад је најгоре?!... Колико туге... бола до гуше... искрености... лажи... А тек ширине душе... несагледиве висине... тајанствене дубине...
Ово баш годи... прија... у тешке кишне ноћи... док ситна киша ромиња... Поклопило се време оно вани и избор сваког изговореног и прећутаног слова... речи свих песама... музика... Апсолутно све...
Једно никако не прија... То је проклети осећај да вас неко већ данима држи закључаног и заробљеног... окованог и стопираног... Можда и то има своје дражи... Ко зна?!...
Стоп!...
Нема коментара:
Постави коментар