На концу дана дванаестог у ноћи
Новембарској, прелетеше небо
Српско и винуше се над клисуром
Јужном, светлосне лопте метеора.
О дивне ли светлосне лопте камене
Што великом брзином попут праска
Прелети небо наше српско... Удари
Тако јако и жестоко, дум дум, бум
Бум... У муњевитом прелету здроби
Се звучни зид па прсну, што више у
Вис, и што даље у даљ... Од сјајног
Метеора задрхтало је и тло... Била је
то ноћ и вече за памћење, ноћ у којој
остаде нема и сетна џенарика за
изгубљеним лишћем и бехаром својим.
Нема коментара:
Постави коментар